Ехо са дербија
Када је Вукотић изнесен са терена један новинар је демонстративно устао и напустио ложу: „За мене је меч завршен. Више неће бити игре, јер Вукотића нема а Џајић је већ уморан“.
Колега је отишао али су његове речи остале да лебде над нама, који смо се још надали да ћемо видети нешто од вештине и мајсторства. Међутим, сем драматике приликом извођења једанаестераца, све остало је било у сивом тону.
Момчило Вукотић је у другом полувремену овог сусрета играо художествено. Мајсторски је владао лоптом, поигравао се са својим противницима, маштовито је дрибловао, проигравао и лукаво долазио у гол-позиције. Штета је што ту своју велику игру није крунисао бар једним голом (а имао је две изразите прилике за то!) па би победа Партизана његовој игри дала прави сјај.
Гледајући тако расположеног, бобековски вештог мајстора лоптања искрено смо зажалили што Момчило Вукотић, на том истом стадиону, није играо недељу дана раније: у мечу са репрезентацијом СССР.
Овај педесети дерби већ припада аналима. Он ће бити сачуван од заборава по креативности надахнутог Моце Вукотића и мајсторству које је извео Џајић постигавши изједначујући гол.
Ово је прави тренутак да се с поносом каже како је Партизан у Вукотићу добио достојног заменика својим великанима из прошлости: Бобеку, Милутиновићу, Ковачевићу… Јер, у питању је играч магичне интуиције, чудесне вештине играња у најтежим околностима: када на малом простору, опкољен противницима, налази зачуђујућа решења.
Моца Вукотић је збир фудбалских одличја. Издржљив, има одличну стартну брзину, сјајан преглед игре, разиграну машту, бриљантну технику, лукав дриблинг и одличну игру главе. Његов једини недостатак почива у његовој конструкцији. Да је виши и јачи — био би играч деценија. Али, шта је природа једном руком узела двема је дала: Вукотић има надпросечну фудбалску интелигенцију, збуњујућу спретност и смелост коју поседују само изузетно храбри људи.
У сусрету „вечитих ривала“ Вукотић нас је уверио да је једна међународна звезда рођена. То је нови магнет за навијаче Партизана. И више од тога: због таквих мајстора фудбала долази се на стадионе, па чак и навијачки опредељује.
Најзад је успостављена равнотежа са љутим ривалом: Звезда има Џајића, Партизан — Вукотића.
Тиме је све речено.
Бруталност
Момчило Вукотић је био звезда вечери. На утакмици са вечитим ривалом играо је тако маестрално да га нико од противничких играча није могао зауставити. Павловић је био трагично немоћан а ни остали нису били успешнији.
И тада је млади Новковић прибегао подлости: мучки је с леђа ударио свог ривала, спортског пријатеља, друга који као и он свој хлеб зарађује тим ногама.
Вукотић је изнесен са терена. То је била права слика ојађености не само за навијаче Партизана, већ за све присутне, јер је у питању млад човек и изузетан играч.
Миљанић је био постиђен због геста свог играча, пришао је немоћном Вукотићу и Васовићу и извинио им се.
Међутим, то није учинио Новковић. Понашао се као анђео. Заборавио је: Ко мачем сече — од мача и гине!
„Цигани, Цигани…“
Сваки дерби сусрет великих ривала до највишег степена подиже делиријум навијача грознице. Људи се у страсти и жељи да се победи највећи ривал заборављају и често неуљудно реагују. Уосталом, и такве неспортске манифестације су саставни део дербија.
Међутим, у недељу увече чули смо нешто што је истински узбудило све пријатеље фудбала, посебно навијаче Партизана. Један део посетилаца на „југу“, тамо где су се вијориле црно-беле заставе, често је скандирао: „Цигани, Цигани…“ Разуме се, то се односило на играче Црвене звезде.
Ти „навијачи“, та група фанатика, која се већ у неким ранијим приликама „потврдила“ на кошаркашким утакмицама нема ништа заједничко с Партизаном, њеним истинским навијачима и спортом уопште. Они би учинили услугу „црно-белима“ када никада не би дошли на стадион и ми се таквих „пријатеља“ одричемо. У име спорта и — Партизана.