Коментар утакмице ОФК Београд — Партизан (0:0)

Васовић може да буде задовољан и игром и резултатом на Карабурми. Његов тим имао је прво полувреме, имао је и неколико шанси, у наставку је домаћин преузео иницијативу. Да није било надмоћног Ћурковића, могао је ОФК Београд да добије сусрет, али је у свих 90 минута „црно-бели“ тим знао да наметне своју игру, да тактички паралише „плаве“, да отупи оштрицу напада, тако да ОФК Београд није био у стању да игра својим начином…

Тај податак можда је и најснажнији утисак Партизана у недељу, јер је један млад тим (са четворицом неискусних и играчки несигурних фудбалера) успео да паралише чувену импровизацију ОФК Београда.

За нас је, у овом тренутку, ипак, примаран учинак појединаца, њихов однос према игри, залагање. А на том плану сви су положили испит!

Ћурковићеве одбране већ су нормалност. Он је толико сазрео, да и најбравурознија одбрана оставља утисак лакоће. У ложи, на пример, назвали су га „Јашин“ — алудирајући на лакоћу одбрана. Оно што је учинио у 63. минуту (ударац Зеца из непосредне близине) остаће незаборавно. Као да је узлетео са земље, већ савладан — наш голман је успео да накнадним трзајем избаци лопту из самог доњег левог угла. А те лопте се, по правилу, не бране! Деловао је овај голман толико супериорно да се имао утисак да не може да капитулира!

Радаковић и Грубјешић били су „задужени“ за два главна играча „плавих“, Петковића и Степановића. Обавили су посао врло добро, самом чињеницом да „плави“ адути нису имали нарочитог успеха. Голац и Тодоровић били су веома добри (можда њихове најбоље игре у првом тиму), тим пре што њихови директни противници, Турудија и Сантрач нису учинили ништа, били су изузетно слаби!

Нормално је, када фудбалери са „задатком“ успешно обаве посао, да се и остали размахну, да тим игра добро. Бјековић је и у недељу потврдио да је ово његова сезона, да једноставно мора да се врати на списак селектора. Борио се са Вукашиновићем и друговима као лав, добио скоро све дуеле, био чак и у свом бековском простору. Тренутно најбољи нападач „црно-белих“, Живаљевић му је био уз раме, највише зато, што не памтимо да се овај момак тако упорно борио за сваку лопту. Имао је и неколико успелих продора, у недељу није дао много само због тога што се одлучивао (пречесто) да сам реши све ситуације, да дрибла, да компликује…

Пејовић, Катић, Ђорђић и Антић, сваки на свој начин солидни, њихова је и улога таква да не могу нарочито да се наметну публици. Али, импонује, на пример, један Ђорђић, који је у недељу два пута (!) „дозволио“ себи да веома пожртвовано, из свог бековског простора, одбија лопту главом, једном чак и да спасе скоро сигуран гол.

Добра игра (уз нормалне пропусте, уз одређене слабости и недовољну бројчаност у нападу, чак и неефикасност, уз приметно одсуство Вукотића…), тактички врло успешно спроведена, донела је једно сазнање. Без четири стандардна првотимца (Вукотић, Пауновић, Будишић и Цветановић) Партизан је играо врло добро, а „новајлије“ су у потпуности задовољиле. Голац је био веома добар, чак и рутиниран, мудар, често офанзиван. Грубјешић је претрчао више него било ко други, момачки се носио са Степановићем, Ђорђић и Антић потврдили да уз одређене корекције и колективну мотивисаност могу да пруже далеко више. Најпријатније изненађење — центархалф Тодоровић! Потпуно је укротио Сантрача, решио многе компликоване ситуације, играо веома борбено…

Ако је недељна игра доказала тактичко сазревање тима, ако је потврдила неке већ доказане вредности, она је убедила Велибора Васовића и његове сараднике, да могу да се ослоне на неке још неисказане појединце и да у њих, можда, треба инвестирати више поверења?…