Скица за портрет Николе Будишића

Висок, снажан и бескомпромисан тај плавокоси делија делује одиста импресивно на терену. Он је прави ловац на високе лопте, непрелазна брана за истурене нападаче. Он се бори беспоштедно, за њега нема изгубљених битака ни безизгледних ситуација. Он је кадар стићи и утећи…

Такав је он, Никола Будишић, на лоптачком мегдану.

Нежних, готово дечачких црта лица, обраслог несташном плавом косом, умирујућег погледа, он пре делује као осамнаестогодишњак него као двадесетчетворогодишњак. Говори полако, сталожено, полугласно. Његови покрети, мисли, идеје, одају смерног, доброћудног и интелигентног момка.

Такав је он, Никола Будишић, изван фудбалске арене.

Можда би се, зато, могло помислити да је реч о човеку раздвојене личности. Али, о томе нема ни говора: Никада је увек и свуда „момак па мери“.

Корпулентног халфа Партизана знамо са спортског поља као изванредног спортисту, борца 6ез страха и мане, по чему неодољиво подсећа на свог вођу — популарног Васкета. Данас је он стандардни првотимац Партизана у чијем је дресу одиграо 150 утакмица, један од наших најбољих халфова, кандидат за дрес са државним грбом. Знамо га са фудбалског борилишта, али га премало знамо приватно, јер није од оних који се намећу, који чезну за славом и публицитетом. А њега је, у ствари, лако упознати, јер је отворен, спонтан и искрен. Живи на Дорћолу, где је рођен и одрастао, у стану свог оца, скромног чиновника. Ожењен је и ускоро очекује да се његова ионако бројна, седмочлана породица повећа за још једног, он вели — мушког члана.

Кад не игра фудбал или не тренира, Никола је обично на пецању, јер је пецарош од малена, јер је то породична страст. А кад није на пецању и кад није у шетњи са својом супругом Биљаном или, можда, у позоришту, или у биоскопу, онда, сигурно, игра шах са пријатељима. Кажу да није фудбалер сигурно би био шахиста! А ако не чини ништа од свега тога, онда вероватно чита неку добру књигу, белетристику, јер воли да чита, највише нарочито Моравију.

Миљеник невоља

Следећи тако осећања, схватања, манире и пориве Николе Будишића, могла би се испричати прича о њему као о човеку који је за 24 године прилично успео: постао је угледан спортиста, привржен син, нежан супруг, одан пријатељ и свој човек, јер колико сутра, ако устреба, може бити вредан службеник, комерцијалиста. Али не, то не би био његов потпуни лик. Том његовом портрету недостајало би нешто битно, дакле нешто што је утиснуло снажан печат на његову личност. А то нешто је његова истинска животна драма, која га прати од његове 15-те године и још данас траје.

„Ја сам изузетно малерозан човек“, каже Никола. А онда, да би ту своју жалосну тезу потврдио, рећи ће да је у својој и онако краткој фудбалској каријери паузирао 5 година! Дакле, више је паузирао него што је играо!

„Ја сам светски првак у броју повреда“, вели он резигнирано и додаје да је због тога најмање за две године скратио своју каријеру! А то је, свакако, веома чудно: онако снажан и корпулентан да се тако често и тако лако повређује! Он о томе каже:

„Криве су честе паузе, недовољна припремљеност, неутренираност, а можда и моја снажна жеља да све што чиним чиним најбоље што могу. Кренем силовито на неку лопту, запливам кроз ваздух и хоп — повредим самог себе! Да, управо тако: никад ме није неко други повредио, нити ми пада на памет да неког другог окривим за то…“

Али, нису то једине недаће овог плавокосог џина. Њега други често безразложно оптужују. Пре неколико година оптужили су га да је намерно повредио Ивицу Осима. А сад, да је и Мусемића намерно ударио. Пошто тај дуел нико од званичних лица није видео и пошто је неоправдано оптужен његов клупски друг Влада Пејовић, поштен, какав јесте, Никола се сам јавио и рекао да је Мусемића повредио, вероватно, он у борби за лопту, али свакако ненамерно. На жалост, људи који деле правду нису веровали узорном и поштеном Будишићу већ су поверовали Мусемићу, момку који се више прославио по бројним искључењима, ексцесима и аферама, него ли по доброј игри! То, свакако, не може а да не заболи, поготово кад је неко правдољубив као Никола и дисциплинован на терену као он (дешавало се, неретко, да прођу и по две првенствене сезоне а да он не буде ни опоменут а камоли искључен).

Без кривице — крив

„Тако се, ето, почиње о мени стварати фама да сам грубијан, што ја никако не могу бити, по свом васпитању и по схватањима“, вели Никола. „Ја заиста идем чврсто и снажно на лопту, али спортски и поштено, никад у намери да ударим. Тврдим да од мене праве више фаулова многи везни играчи које сматрају јагњадима, а и многи нападачи (Аћимовић, Лалић, Петковић…). Али, они нису на индексу, а ја јесам! Један новинар (Ресуловић) је чак написао да би мени, зато што играм грубо, требало забранити да се бавим фудбалом! А ко ће њему забранити да пише којештарије?“

Тиме се ни издалека не исцрпљују све недаће и непријатности овог симпатичног момка. Али, он је навикао да другује с њима. Још од малена. Имао је 15 година када га је снашла прва од њих. Тада је сматран великом надом фудбала, али је хиром несрећних околности на турниру у Никшићу, пошто су му украли тренерку, сат и по времена провео на киши, у мокром дресу, док је чекао да га пребаце до хотела! Прехлађен, сутрадан је ипак играо утакмицу! Добио је упалу а затим и туберкулозу плућа! То га је одвојило од фудбалског терена пуне четири године и то у време кад је требало највише да учи и да се развија. Мислили су да је дефинитивно изгубљен за фудбал. Али он — не! Ни његов тренер Миомир Ненковић. И то је била срећна околност. Један упорни младић и један ништа мање упорни фудбалски учитељ, одахнули су тек 1968. године. Тад је Никола Будишић заиграо, први пут на првенственој утакмици против Вардара. Тада су и један и други били сигурни да је подмукла болест побеђена и да се Никола вратио тамо где и припада, међу наше најбоље играче.

Вечити оптимиста

„Веровао сам у себе“, каже Никола. А та вера је нешто што долази из дубине мог бића, што ме подиже и носи. Као што на фудбалском терену нема за мене изгубљене лопте, тако ни у животу нема безизгледне ситуације. То је мој живот ни принцип, моје „вјерују“ и ја сам, ваљда зато, непоколебљиви оптимиста.“

Никола Будишић је, кажу, играч по укусу Велибора Васовића. То није ни мало чудно, јер је он човек заљубљен у рад, пруски дисциплинован, професионално одговоран и изузетно поштен према свом и туђем раду. Воли фудбал и игра га са страшћу занесењака. Зато ме је, ваљда, и погледао чудно кад сам га упитао да ли се, с обзиром на све недаће и малере, понекад, ипак, уплаши за своју фудбалску будућност.

„Обзиром на мој начин живота“, вели Никола, „верујем да ћу још дуго играти фудбал. Ја се још надам и дресу са државним грбом, то би за мене била велика, највећа почаст. Прошле године сам био близу тог дугогодишњег сна. Али, баш кад сам био позван, испречио се један од мојих већ пословичних малера — повредио сам се! Ја, ипак, не губим наду и чекам нову прилику. Ваљда ће једном доћи крај и мојим недаћама.“

Надајмо се да ће доћи. Јер овај доброћудни момак никако није заслужио да буде — краљ малера. Напротив. Ако би се по души распоређивала правда, онда би Никола морао много боље пролазити у животу. И зато, верујем, да његово време мора доћи. Да његова будућност, без трзавица и потреса, мора већ једном почети. То би било праведно, зар не?