Нека запажања са меча Партизан — Вардар
Ово је трећи меч који Партизан игра узастопце у Београду. Док су два претходна завршена нерешеним резултатима, последњи је донео Партизану два бода. Стручно руководство, публика, а вероватно и фудбалери очекивали су више из та три сусрета. Опаска, коју и Васовић — више пута истиче, да се бодови првенство добијају „код куће“, на својим теренима, свакодневно се потврђује баш као и у прошлости. Међутим, реално гледано данашњи Партизан као да није свестан те чињенице. Иако је у последњем мечу добио бодове, он је потврдио више старих слабости, на жалост, више него врлина.
Светле фигуре сусрета биле су, на Партизановој страни, Ћурковић и Бјековић. Ћурковић је у неколико наврата интервенисао изванредно. У ствари, био је принуђен да исправља грешке своје одбране, да истрчава и кад је сигуран и кад не зна да ли ће успети. Истрчавао је и изван бековског простора. Неколико пута се храбро бацао тако рећи — у ноге противнику. Више Вардарових муњевитих контранапада, који су били опасни и веома брзи, спречавао је голман. Сигурније него што је то чинила одбрана. У Партизановој одбрани, ако се тако може рећи, једино је Ћурковић блистао. Па ипак, и он је каткад био несигуран у својим интервенцијама, нарочито кад је био неодлучан у истрчавањима: пође, па застане. При разређеној одбрани, при том још и прилично удаљеној од гола, Ћурковићева истрчавања су понекад била и ризична. Али, то је било спасоносно.
Бјековић и Партизан заједно могли би из овог сусрета да извуку корисну поуку о томе колико вреди борити се за сваку лопту. И шта значи кад се мотри на сваки потез противника, па и голмана, близу његовог гола. Из такве две позиције борбени Бјековић је постигао два поготка и донео Партизану два бода. Ово истичемо посебно, јер се толико пута догодило да смо били незадовољни борбеношћу и неагресивношћу Партизанове навале. А шта је друго нападач него насртљивац, борац који отима, јуриша, „гризе“ за сваку позицију. Бјековић је био такав борац. И мада је више пута одлично извео своје бегове и дриблинге, на крају је послуживао противника! Зато би и њему и Партизану, а и симпатизери би га виче ценили, кад би каткад играо једноставније, и у завршници био тачнији. И, наравно, кад би био скромнији у „конверзацији“ са судијама (мада он то често као човек има разлога за то, јер га противници бесомучно туку, фаулирају). Публика воли храбре, али веома цени и скромне.
Мало је још играча који се са меча са Вардаром могу похвалити. Делимично — Живаљевић за борбеност, добре центаршутеве и ударце на гол. И опет делимично — Ђорђић за повремену борбеност и покоји добар центаршут.
Партизан је и у овом сусрету показао далеко више мана него одличја. Зачуђујуће је како је одбрана играла несигурно, чак и неорганизовано. Једно време она као да се утркивала с Вардаровим бункером: ко ће пре или даље одбити лопту — било куд, што не пружа никакве квалитете фудбалу. Мада се у неким ранијим мечевима чинило, а и Васовић је то у својим оценама потврђивао, да је одбрана консолидована да је постигла одређен ниво, у овом дуелу је била далеко испод тог нивоа. Брзи Вардарови контранапади пролазили су лако кроз њене редове. Који је тамо основни недостатак, тешко је поуздано рећи? Ипак, намеће се један закључак, заправо питање: Да ли се неколико играча одвише, по плану или из нужда рокира са места на место? Према стању какво је показала на неколико последњих сусрета, одбрана тек треба да се уигра и консолидује.
Борба за поготке, за голове, управо за онај квалитет који у фудбалу највише вреди, остаје и даље основна слабост Партизанова. У 28 мечева постићи 32 гола, односно скупити 31 бод — одиста је сиромашно. На нашу жалост — неефикасност је „одлика“ југословенског фудбала, сем неколико часних изузетака. Чини се да се и даље премало игра преко крила, да се упорно напада кроз средину, а тамо противник често буквално поставља барикаде преко којих се не може проћи. Ноторна је чињеница да се мора више и правовременије играти дугим лоптама, одмеренијим центаршутевима и преко крила. А све то — још муњевитије, смелије и продорније. Посебно је поглавље да ли, рецимо, Катић треба да игра неку врсту тркача — од гола до гола? Ту улогу давали су му својевремено и Боба Михајловић, и Гојко Зец. Неке од тих улога он је успешно обављао. И у сусрету са Звездом, он је — то су и неке новине за писале — „укочио“ Аћимовића. Али, ако он игра у Партизановом нападу, а у сваком мечу се иде на победу, како и сам Васовић потврђује, зашто да Катић појачава одбрану? Није ли тиме напад ослабљен? Да ли се таквом улогом једног навалног играча несвесно прелази на одбрамбену тактику. Зато се чини да његову брзину и продорност, пре свега, треба искористити у сопственом нападу.