ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
Још на почетку ове серије писали смо да су ФК Партизан од оснивања па за наредних четврт века постојања одликовале одређене традиције које нису биле својствене осталим југословенским клубовима. Тако смо својевремено рекли да је прва велика традиција нашег „црно-белог“ клуба била примат у освајању домаћих трофеја (први шампионат, први куп, прва Лига шампиона итд.), односно да је његова друга велика традиција авангардна улога у откривању нових начина игре које су доцније прихватали сви остали клубови па и југословенски фудбал у целини.
Трећа традиција Партизана је његов репрезентативни састав с који је редовно служио као основни резервоар савезним капитенима и селекторским комисијама приликом формирања државног тима. Без устручавања можемо рећи да је, заједно са Црвеном звездом, Партизан за минулих 27 година редовно давао гро репрезентативаца нашим националним селекцијама и да је следствено томе, најчешће диктирао тон, укус и боју игре већини наших репрезентација! Ово нарочито важи за велике официјелне кампање и смотре међународног фудбала као што су олимпијски турнири, европски и светски шампионати на којима су окосницу наших изабраних тимова готово по правилу чинили фудбалери нашег „црно-белог“ клуба!
Прва велика кампања те врсте и наш први велики трофеј — Олимпијада 1948. у Лондону и сребрна медаља коју смо тада освојили — везани су безмало искључиво за наш колектив и и за његове најбоље протагонисте. Веровали или не, али у тиму који нас је обрадовао првом послератном сребрном олимпијском колајном играло је ни мање ни више него седам играча наше екипе — Шоштарић, Брозовић, Чајковски, Јовановић, Атанацковић, Боба Михајловић и Бобек!
Не треба посебно наглашавати да је већ самим фактом што су више од две трећине ове екипе представљали „црно-бели“ фудбалери прво олимпијско сребро било превасходно дело Партизана. Ово поткрепљује још више чињеница да је наша одбрана, у којој је, с изузетком Бранка Станковића, играло пет „црно-белих“ фудбалера била бољи део тима и да су од укупно 13 погодака, колико су постигли југословенски нападачи, пет маркирали наши атакери — Бобек и Боба Михајловић!
Занимљиво је да је будући рекордер-стрелац нашег националног тима Стјепан Бобек (38 погодака у репрезентацији) и у овој кампањи био наш најнадахнутији тобџија: постигао је на четири утакмице четири гола (други је З. Чајковски са 3), а да куриозум буде већи у сваком мечу се уписао као стрелац!
На олимпијском фудбалском турниру у Лондону савладали смо Луксембург (6:1), Турску (3:1) и Велик Британију (3:1), док смо пораз доживели само у финалу од Шведске (1:3). Иако из перспективе данашње вредности ових противника неко може стећи утисак да „лондонско сребро“ није било неки богзна како велики подвиг, морамо одмах рећи да је за ондашње време то био изузетан тријумф. Не само због освојене олимпијске медаље, већ превасходно због чињенице да је репрезентација Шведске, с којим смо се дивовски рвали, била тада најбоља екипа нашег континента. Довољно је рећи да је у њој играо чувени нападачки трио ГРЕ-НО-ЛИ (Грен, Нордал и Лидхолм), који је одмах после ове кампање трансферован за баснословне своте у најбоље тимове Прве италијанске лиге.
Без намере да евентуално умањимо изванредан допринос представника осталих клубова који су тада бранили наше боје, за историју морамо да констатујемо да су једино у овом финалном окршају, уместо дотадање седморице, играла само петорица играча Партизана (Брозовић, Чајковски, Јовановић, Атанацковић и Бобек).