Зашто Партизан нема убедљиве игре?

Дуго су „црно-бели“ били без креативаца, организатора и носилаца игре. — Вукотић је сазрео, Цветановић се наметнуо и — обојица су повређени.

Партизан нема игру! Силна воља и залагање доносе бодове, одбрана издржи многа искушења, али „црно-бели“ никако да се наметну сигурношћу. Импровизације су наивне, дупли пас или дугачка лопта — реткост.

Што је најважније, годинама се тражи стил, начин играња — безуспешно. Ни данас, на том плану ситуација није нарочито повољнија. Васовић никако да се избори (да створи) да тим има игру, да се осећа хармонија и смисао решавања сваке настале ситуације на терену. Када побеђује, Партизан је стихија, веома често неодољива, он има тренутке силине, али нема снаге које (без обзира са резултат или теренску инфериорност, чак и напад) намеће утисак о физиономији те игре, о исходима догађаја.

За игру, за креацију, за срце те игре неопходни су типични играчи, у модерном фудбалу речено „маневристи“. Они су срж игре, њен мозак. Од тих личности најчешће зависи игра екипе.

А Партизан је погођен управо у тај најосетљивији део, у своје срце игре!

За Вукотића се одавно зна да је део тог срца. Луцидан, мудар, храбар, изванредан дриблер, несебичан, голгетер… Диван изданак фудбалског мислиоца. Данас је играчки сазрео, стигао до оних висина, чији су хоризонти у нивоу погледа једног вође игре.

Велибор Васовић је мудро уочио да његов тим нема игру, нема снагу у маневру. Вукотићева снага била му је позната. Веровао је (и још увек верује, са правом) да ће и од Грубјешића, Голца или Ђорђевића успети да нешто направи. И, повукао је један ризичан потез, хазард храбрих војсковођа — указао је шансу младом Цветановићу, момку на кога до тог момента нико није озбиљно помишљао…

Труд и ризик се исплатио: Вукотић и Цветановић (уз све слабости које су пратилац грађења једног система и једног играча), успели су да наслуте контуре будуће игре овог тима. Из меча у меч расла је та игра, расли њени протагонисти. Најпре се све приписивало великој енергији Вукотића, да би касније и Цветановић нашао своје место. Конкуренција је донела нове вредности Грубјешићу, Ђорђићу…

Партизан је био на најбољем путу да дефинитивно реши питање „игре у маневру“, да скине с дневног реда проблем водитеља игре и изградње система. Нажалост, само био! Јер, погођен је (повредама и другим хендикепима) управо у најосетљивије место, у своје срце!

Вукотић и Цветановић су већ недељама ван строја (првом је поломљена нога у сусрету са Црвеном звездом, други је повређен у Сарајеву), у тренутку кад је физиономија игре почела да се наслућује. Без њих двојице Партизан нема игру! Не може ни да је има. То би било као кад Црвена звезда остане без Аћимовића и Карасија, Хајдук без Јерковића и Хлевњака, Жељезничар без Братића и Јегушића… Ови тимови чак имају и одређене замене, „црно-бели“ немају. Ово су екипе са годинама грађеном (и изграђеном) игром, Партизан је тек гради. Ни они без тог „срца игре“ не би могли да постижу добре резултате!

Један колега, на утакмици са Вардаром, рече да Партизан без Вукотића није ни сопствена сенка. Превидео је Цветановића (због младости или Вукотићеве снаге); обадвојица су нити, носиоци изградње акције и стила игре. Без њих Партизан, једноставно, не може да наметне своје могућности и жеље, нити да искаже Васовићеве замисли, начин игре, који је тек у фази изградње.

Не остаје ништа осим стрпљења: да се Вукотић и Цветановић што пре врате, да се настави тамо где се (њиховом апстинецијом) стало. И да се сачека продукт напора, да Партизан коначно има костур тима и игре, да се стигне до одређене сигурности тима, до одређеног нивоа.

Васовић и његови изабраници ће учинити све, без сумње, да буде тако, треба имати стрпљења. Јер, ниједан наш тим није имао толико малера у последње три године.

И, нажалост, увек су страдали најбољи.