После слома наше репрезентације: Најтананије есенце нашег фудбала зарад инфериорне дефанзивне и шаблонске организације игре — Бошков упоран у несавитљив у свом настојању да докаже „да је у праву“

Ваш репортер је летео у Москву у нади да ће вам поклонити путописну репортажу и да ће хомеровским полетом писати о још једном успеху југословенског фудбала. Истина, за ово друго постојале су само магловите слутње. Али, и онда када је било мало реалне наде наши су асови снагом свога талента, магичном интуицијом у истински инспирисаним тренуцима умели да искористе своје теоретске шансе и да у њих удахну живот и стварност и да начине она пријатна изненађења.

На жалост, та истина је већ далеко од нас; она припада прошлости, веза је само за претходне генерације. Ова данашња није кадра за подвиге. За њу су писане само осредњости, јер она ту границу не премаша ни талентом, ни вољом, ни моралом.

На темељима од таме

Наполеон је рекао да сваки војник мора у свом руксаку да „носи“ маршалску палицу. Такво веровање носио је у себи и наш селектор пре утакмица са репрезентацијом СССР. Гледао је Русе на делу и увек се враћао озарен надом да ћемо их савладати. Бошков је веровао у виталност нашег фудбала у његову тренутну снагу и зато је сејао оптимизам око себе, па чак и међу своје изабранике. Он ни после београдске утакмице није губио наду. „Наша је права шанса у Москви. Играћемо сигурно трећу утакмицу а тада ћемо им сломити кичму“, тако је говорио Вујадин Бошков.

Међутим, развој догађаја није му дао за право. Реванш у Москви потврдио је да је Бошковљев оптимизам био грађен на темељима од таме. Он као да није схватио да је у зао час примио ту обавезу. Бити у овом тренутку савезни капитен — то значи рвање са змијама отровницама, јер су наше могућности у великом раскораку са нашим амбицијама и очекивањима, па је сасвим извесно да би сваког стручњака на том месту данас чекала само „чаша жучи“. Њу је некадашњи ас испио у Москви до дна.

Наше странпутице

Писац ових редова дуго је разговарао са Бошковом после утакмице. То је било у ваздуху, негде на пространствима између Москве и Београда. Морам признати да Бошков није изгубио моћ над собом. Пораз га је тешко погодио. Можда и посред срца али је он тај ударац примио мушки, чак стоички. Покушао је да нађе своје грешке али их није видео. Можда је то људски сасвим разумљиво. Правда се да он не може репрезентативцима да накалеми атлетске способности, снагу и издржљивост руских фудбалера, већ да то они морају да донесу из својих клубова. То је тачно. Међутим, он није видео своју грешку у композицији тима и самој тактици игре. Остао је у уверењу да је поступио најбоље у датој ситуацији и не прихвата могућност да би било друкчије све да је екипа имала измењен састав и да се играло смелије, агресивније, односно да смо имали стваралачки однос према игри уместо инфериорне дефанзиве.

Али, објективно, велико је питање да ли би репрезентативци могли тако брзо да се прешалтују са шаблонизиране клупске игре на слободну, импровизовану и креативну игру у репрезентацији. Можда је Бошков у праву када каже да је „државни тим сублимно савршенство свих клупских екипа“, па према томе не може им он давати нешто ново, своје, оно што би било изван клупског крвотока.

Већ врло дуго југословенски фудбал се налази на странпутици. У настојању да држимо корак са савременим фудбалом занемарили смо она одличја која су нас увек красила и захваљујући којима смо и створили углед фудбалске велесиле. Трошност тог имена већ је видљива и последњем фанатику.

Прихватили смо „индустријски фудбал“ и „производимо“ типске играче по стандарду који је далеко од европског нивоа. Нови талас наших водећих тренера, углавном млађих људи, прокламовао је да је фудбал рад а не игра и тако смо се нашли на најгорој од свих могућих странпутица. Прихватили смо фудбал као надметање атлета а не као игру у којој су вештина, машта, техника и слободан, стваралачки однос егзистенцијалне врлине.

У нас више нико не учи младе играче вештини играња, већ их све одмах облачимо у исту униформу и стварамо од њих роботе, послушне медиокритете који играју, односно крећу се као у позоришту лутака: према томе како конце вуче свемогући тренер.

Такво поимање фудбала, такав рад и односи учиниле су од нас другоразредну фудбалску силу и данас нас више нико респектује. Московски слом само је једна, можда најдрастичнија, потврда наше немоћи.

Осредњи клубови — осредња репрезентација

Уцвељени фудбалски ентузијасти траже кривца. Они би најрадије гиљотинирали Бошкова. Када би то спасло наш фудбал селектор би мирно ставио главу под сечиво. Али, авај, то не би много помогло. Јер, кривац не може бити један човек. Све треба мењати! Од система такмичења па до схватања фудбала!

Већ то што Партизан и Динамо дају по једног репрезентативца довољно говори о вредности нашег клупског фудбала. Јер, када су без квалитета они наши најбољи тимови, када је он расут а не концентрисан, онда је посве сигурно да ће нам и државни тим бити без правог квалитета.

И све дотле док Партизан (или било који други велики клуб) буде морао да води праву герилу да би добио неког талентованог играча из мањег клуба, нашем фудбалу се не пише добро.

И уколико то будемо касније увидели, утолико ћемо се доцније вратити на велику сцену европског фудбала.