Залагањем свих наших боксера довео нас је најзад у мирне воде. Не морамо више да страхујемо од испадања. Можемо мирно да чекамо тим који ће већ у следећем првенству јуришати на шампионску титулу.

Драгоцене бодове против Спартака на његовом „врућем рингу“ изборили су Смиљанић, Белић, Драгољуб и Јован Николић и Милосав Поповић.

Када су домаћини повели са 4:1 и касније са 5:3 чинило се да је све изгубљено. Али, наши момци су тада стегли зубе и успели да направе подвиг.

Познато је да Јован Николић има јуначко срце. И у недељу је потврдио да је храбрији можда и од свих такмичара заједно што су продефиловали суботичким рингом. У првој рунди стоички је поднео све „громове“ једне од најпоузданијих песница домаћина Јовановића. А. онда је дошао на ред његов убитачни финиш који суботички нокаутер није могао да издржи. Судије су са 2:1 доделиле победу Николићу. Међутим, арбитар Милосављевић по завршетку меча извинио се и признао да је погрешио што је дао глас пораженом.

Још један ученик Косте Лековића, такође Николић, али Драгољуб, изборио је победу. То је његова прва првенствена радост у црно-белом дресу, Савладао је Крижановића, који се углавном служио недозвољивим средствима.

Белић се поигравао са снажним Торонталијем. Изударао га је више него у свим претходним њиховим огледањима, иако није боксовао свом снагом. Разлика у класи била је огромна, па судије нису морале да се двоуме.

Ветеран Смиљанић боксовао је професорски. Сваку грешку младог Богујевција строго је кажњавао.

Милосав Поповић је у дебељушкастом Билићу имао само недостојног спаринг-партнера, па је без по муке изборио пети одлучујући поен.

Овај успех остварили смо јер су тренери Лековић и Паљић одлично физички припремили екипу, тим је био мајсторски састављен, сви боксери дали су све од себе, а судије су биле боље него обично.

Неколико речи и о пораженима. Фахрија Шекуларац је пружио једну од најбољих партија у животу. Некадашњи шампион Ибрахимовић готово да га није ни такао. Нажалост донекле и мојом кривицом, наш полетарац је изгубио меч. Крајем друге рунде довикнуо сам му: „задњих десет“ и судија у рингу Срдановић дао му је зато јавну опомену. Да није било те казне, бар судије су тврдиле, Шекуларац би славио заслужену победу. Но, напоменимо још и то да је Ибрахимовић имао пет интерних опомена и да је и он заслужио јавну.

Александар Поповић је такође задовољио. Довео је чак првака државе и репрезентативца Вујковића на ивицу нокаута. И да није превише респектовао реномираног противника направио би велико изненађење.

На крају меча од свег срца честитали смо судијама на вођењу борби. Срдановић, Драпшин, Милосављевић и Лазић нису страховали од некоректних гледалаца и водили су борбе прилично добро. Волели бисмо када би било још више судија што не улазе у ринг с мишљу да домаћин мора да победи по сваку цену.