Како је остварен несвакидашњи резултат — 9:1
Једна генерација је громогласно најавила време своје вишегодишње владавине; друга је са сузама у очима примала болну истину да јој је дошао крај бављења на рингу. На нашу радост полетарци, који су 27. маја поново задивили све присутне на Ташмајдану бране боје Партизана.
Пријатно пролећно вече остаће дуго у сећању по рекордној победи у окршају са нишким Радничким (9:1) и по томе што су шампионима гостујуће екипе „летеле“ главе с рамена. Милосав Поповић је надмоћно савладао Станковића „Челика“, Шекуларац надмудрио Бахтијаревића, а Александар Поповић „успавао“ Стаменковића.
Милосаву Поповићу није било ни најмање мило када смо му саопштили да ће се борити у тешкој категорији са десет килограма тежим Станковићем. Како би му и било пријатно када је тај исти „Челик“ својевремено издржао и бомбардовање једног Јаковљевића у најбољим данима, када је ове сезоне издеветао Недељковића, Милића, Томанића и остале најбоље југословенске „тешкаше“, када је из Ниша самоуверено поручивао: „Бежи Поповићу, у свакој песници носим по буре барута!“
Наш стручни штаб, међутим, био је дубоко уверен да „страшни делија из Ниша“ пуца ћорцима. Успели смо да убедимо Поповића да уколико не направи тактичку грешку као против Бисића, Шуковића и Банде и не упусти се у тучу да ће крај сигурно дочекати као победник. Поповић је овога пута послушао. И као што смо очекивали његов велики таленат је дошао до пуног изражаја. „Челик“ је пролетао кроз конопце, промашивао, готово да није задао ниједан озбиљнији ударац, а примио их је безброј. Надамо се да ће овај тријумф осоколити Милосава, да ће уверење да је бољи и од најбољих дати снаге да убере нове ловорике.
Тај тренутак да Фахрија Шекуларац најзад скине „скалп“ некоме од великана чекао сам пуне три године. И искрено веровао, упркос многим разочарењима с његове стране, да ће кад-тад доћи. И дошао је. Сазнање да му је због неозбиљности место у екипи озбиљно угрожено дало му је толико подстрека да далеко познатијем од себе, репрезентативцу и националном шампиону Бахтијаревићу, не дозволи ни да трене.
Александра Поповића су пре борбе плашили да је Стаменковићево песничење врло опасно, Но, тај малиша је био исувише несташан, толико чак да је искусног Нишлију онеспособио да најмање следећих месец дана навлачи рукавице. И све то за само минут и по.
Драгољуб Николић, запажен по незаслуженом поразу против Веселиновића, неодољиво постаје љубимац Београђана. Срце му није сишло у пете што су песнице ветерана Матејића послале својевремено у „царство снова“ и једног Станковића „Шутера“. Деловао је као искусни професор пред основцем, иако су многи пре борбе очекивали обрнуте улоге. А, на путу до победе морао је и пажљиво да чува усну повређену на тренингу. Отуда и неколико ескиважа које усхићују.
Чинило се да Станојевићу треба исувише времена да пронађе најбоље решење како да се освети Османовићу за прошлогодишњи незаслужен пораз на Летњој позорници. „Али, утисак је изгледа варао. Половином друге рунде севнуо је десни кроше. И тренер Нишлија Радосављевић убрзо је морао да баци пешкир не би ли прекратио муке своме ученику.
За Живковића више не морамо да страхујемо да ли у плућима има довољно ваздуха за све три рунде. Послушао је савет тренера Паљића, некадашњег деветоструког шампиона државе у мува категорији и свакодневним футинзима отклонио највећи недостатак. У жестоком темпу јуришао је на Мемишевића и вратио му дуг за пораз на „Оскару“.
Белић је за тили час послао уплашеног Адемовића на испомоћ секунданту и у шеснаестом првенственом (екипном) дуелу славио 16. победу. Лакичевић је две и по рунде трчао за Марјановићем, који је више подсећао на аутомобил убачен у рикверц него на боксера. А, храбри Јован Николић је „измитраљирао“ Креша, приморавши судију да прекине неравноправно огледање.
Било је тужно у поноћној светковини посматрати Нешића, јединог пораженог из „црно-беле“ чете. Њему у последње време мало шта полази за руком, губи мечеве за нијансу. Међутим, сигурни смо да ће овај неустрашиви момак превазићи тренутну кризу, да бесомучно вежбање не може да остане без резултата, да ће ускоро поново бити онај стари Нешић пред чијим су песницама поклекли и такви мајстори као што су Бенеш, Стевановић и остали.
Следећи противник нам је Будућност — 17. јуна на Ташмајдану. Дочекаћемо је с каранфилима и свим силама настојати да узвратимо гостопримство из Титограда, где смо примљени као ни на једном другом рингу. Жао нам је што се гости налазе пред напуштањем друштва најбољих, али због наших верних навијача, учвршћивања позиције у „горњем дому“ првенствене ранг листе, као и спортске етике, мораћемо да их ражалостимо одузимањем два за њих можда спасоносна бода.