Јубилеј вредан поштовања

Партизан је сачувао у својим редовима људе који памте онај дан када је др Миленко Ристић као скромни студент дошао први пут на стадион ЈНА и понудио масерску вештину да би побољшао своју лошу материјалну ситуацију и био у клубу за који је од првих дана везао своје симпатије.

Од тог дана прошло је две деценије. Много штошта се изменило. Са фудбалерима Партизана (делимично и репрезентације) др Ристић је обишао све континенте, осим Аустралије.

Човек без сумње научи у књигама, али много више научи путујући по свету. Ту истину потврђује и наш слављеник, јер је у свакој новој средини грабио погледом све што је могло да стане у његове очи; посећивао је музеје, обилазио споменике, дивио се лику градова, њиховој архитектури и свему што су култура и уметност дали овом свету.

То је његова највећа добит током ових двадесет година. Ако данас упитати др Ристића да ли би у поновљеној ситуацији изабрао исти пут он ће вам без размишљања рећи да дилеме не би било.

„Нема правог живота без великих болова и великих радости“, каже примаријус др Миленко Ристић, „а те се крајности увек преплићу у фудбалском клубу. Имао сам срећу да радим у време када је Партизан имао две велике генерације фудбалера: Бобека, Милоша, Чика и Зебеца, а касније Шошкића, Јусуфија, Васовића, Галића, Ковачевића … а то је било време када се играо фудбал с много фантазије и вештине“.

Доктор Миленко Ристић је данас начелник Хируршког одељења болнице „Др Драгиша Мишовић“ и доцент на Медицинском факултету у Београду. Партизан је поносан што је онај скромни студент из Ваљева толико и тако успео у животу и део заслуга приписује и себи.

Заузет својим пословима др Ристић има све мање времена за Партизан али се није удаљио од њега. И данас он брине његове бриге, помаже му, долази на стадион и живо се интересује са све што је у вези са Партизаном и око њега.

Зато овај јубилеј не значи и растанак. Напротив, он само још више обавезује и др Ристића и Партизан, који као и у овом случају, мора и надаље остати врело васпитања младих људи.