Коментар утакмице Партизан — Жељезничар

Новом шампиону Југославије Жељезничару честитке за титулу и за игру и жеље да нас часно представи у Купу шампиона Европе наредне сезоне.

Партизану — за последњи меч са прваком Југославије, готово ниједан комплимент.

Био је без играчке жеље да победи.

Пред последње коло шампионата било је много комбинаторике. Било је и калкулација око тобожњег могућног Партизановог подвига да савлада Жељезничара у Београду, па да овога у финишу, можда, Звезда претекне „за длаку“. Узимајући у обзир и такву могућност Партизан је једино убрзао добар приход, јер се на Стадиону окупило преко 35 хиљада гледалаца. Међутим, од комбинаторике да Партизан начини подвиг и обори на плећа Жељезничара није остало ништа. Управо, та комбинаторика била је на врло климавим основама.

Шта је одлучило меч?

Пре свега и изнад свега изванредне реализаторске способности првака Југославије. Мада је, рекло би се осредње играо, све своје шансе претворио је у поготке. Сви шутеви на гол — готово да су претворени у голове, што се ретко догађа, али шампиону је то у игри с Партизаном и доликовало.

Друго, Партизанова одбрана у том мечу никако није умела да се консолидује, да игра сигурно. Била је као од паучине. Зачуђујуће је лако препуштала лопту противнику. И још чудније лако примала голове.

Напослетку, навални ред био је, чини се, макар до пред крај меча, без амбиција да постигне гол.

Чувар мреже Ћурковић погрешио је код трећег гола. Истрчао, рекли бисмо непотребно, на ивицу бековског простора и ту се сударио са својим играчем. То је било довољно, пошто се голман налазио на земљи и изгледа био лакше озлеђен, а да лопту није ни додирнуо — па да из гужве — и чини се из офсајда — Бећирспахић погоди небрањену мрежу, коју одбрамбени играчи Партизана нису ни покушали да заштите. Његов опроштај с Партизаном, у том последњем дану, није био блистав. Чак ни трачак среће није имао. Зато ће то и њему и Партизану, а и љубитељима његовим, тешко пасти. Међутим, његов дар Партизану је дугогодишњи и велик тако да овај несрећан дан никако не може да умањи Ћуретове заслуге и величину његову. Пре би се могло рећи да у последњем дану у Партизановом дресу његов голман није имао добре саиграче, из одбране у првом реду, дакако, треба и то рећи — Ћуре је много, боље рећи безброј пута, био први човек у Партизановим мечевима, најзаслужнији за победе. Још одређеније: и у овој пролећној полусезони он је био онај сигурни вратар који је дао свој пуни допринос Партизановом укупном успеху да се са петнаестог „премести“ на пето место на табели.

Мало би се лепог могло казати за одбрану „црно-белих“ што би колико-толико оправдало њен изглед. Радаковић се губио у комбинацијама да помогне навали и мада је имао неколико успелих центаршутева. Лопта га „није хтела“ као ретко кад. Одбрана је играла скоро као и навала, индолентно, чак и неорганизовано. Можда би чвршћа оцена стојала: није била спремна да се супротстави Жељезничаревој оштрој игри.

Навални ред представио се као део тима готово без амбиције не само за победу, што и није било особито реално, него и за часнији успех са прваком. Пред крај, истини за вољу, навала је играла нешто агресивније и двапут погодила пречке, али од толико шанси — чак је остала и без почасног поготка. Напротив, како смо већ рекли, Жељезничар је искористио све, буквално све шансе. Бјековић се трудио и борио. Али њега су противници немилосрдно фаулирали, боље рећи тукли, а да арбитар Гугуловић никоме од преступника чак није ни прстом с припретио, камо ли жути картон показао. Борио се и Катић, али то је било све. Остали као на тренингу. Зачуђујуће је слабо играо Ђорђић.

Последњи сусрет у првенству за Партизан је био лош.

Па ипак, Партизан је овог пролећа постигао доста. Доспео је на место које му одговара. А крајем лета — све испочетка…