Скица за портрет Ненада Бјековића

Црнокоси лепотан у црно-белом дресу бр. 11 Ненад Бјековић је свакако веома контроверзна личност. Најпре је био споран његов нагли успон међу фудбалске величине, затим још више од тога његов одлазак из Зрењанина и немир који је изазвао доласком у Партизан. Нису биле ништа мање спорне ни његове проблематичне игре у Партизану, ни његов репрезентативни дрес, који је час добијао час губио.

Али, изгледа да све то ипак припада минулом времену. Јер, једино што данас није спорно јесте Бјековићева изванредна игра. Он је, без сумње, најбољи играч свог тима ове сезоне. Он је, уосталом, и голгетер Партизана последњих година. Агилност, професионалан однос према игри, залагање на свакој утакмици и 13 постигнутих голова ове сезоне, вратили су му и изгубљени репрезентативни дрес.

Ненад Бјековић је момак с душом детета. Док разговара с вама, личи на књигу која се сасвим изненада широм отвара. Тај момак је одиста искрен до наивности. Као да је тек дошао из неког краја заштићеног од свих порока цивилизованог света. Он ће вам искрено рећи да после оног вратоломног доласка у Партизан, месецима није могао да спава. Стално му се враћао филм минулих догађаја: долазили су емисари један за другим, нудили хрпе милиона, обећавали златна брда и долине. Њему није требала никаква чаробна рибица, довољно је било да стави потпис на уговор који је вирио из писаће машине. Нарочито је био упоран један клуб који му је нудио услове од којих би се и много тврдокорнијем момку завртело у глави. После само неколико минута разговора, управа његовог тадашњег клуба је рекла да може да оде само у тај клуб.

Очева се не пориче…

Али, како да оде тамо кад воли Партизан, кад сви у његовој кући обожавају „црно-беле“? Отац који је лежао тешко болестан, позвао га је у Лазарево и рекао му: „Сине, ја сам рекао људима из Партизана да ћеш, ако некад будеш одлазио из Зрењанина, доћи у њихов клуб. Зато немој погазити моју реч, ако не желиш да ме пре времена отераш у гроб“. Ненад је знао да се очева не пориче. И зато је с исписницом у џепу побегао у Београд, позвао новинаре у хотел „Палас“ и на тој чудној конференцији за штампу саопштио своју неопозиву одлуку да обуче црно-бели дрес.

Преласком у нови, велики клуб мислио је да је решио многе своје проблеме и невоље. Али не, искушења су тек долазила, а најтежа су била она на првим утакмицама у дресу новог клуба. Огорчени навијачи су тражили разлоге слабих игара својих љубимаца, почели су да деле етикете кривцима. Један од њих, можда први на списку, био је Ненад Бјековић. Почели су да га окривљују за многе недаће Партизана. Звиждали су му, претили, прогонили га. То су били тешки дани за овог симпатичног момка, дани очаја.

„Сви смо тада играли слабо“, вели Ненад. „Губили смо утакмица за утакмицом. Били смо се навикли на поразе као на нешто природно, нормално. Кад целом тиму иде лоше онда не може ни било ком играчу ићи боље. Зато сам се ја веома лако и брзо уклопио у ту атмосферу малодушности, недаћа и посртања. Било је утакмица кад сам долазио до лопте тек сваких 15-20 минута. А то ни мало не одговара мом темпераменту; ја играм добро само ако стално добијам лопте, мени зато одговарају игре пуне темпа и динамике“.

Јуришаћемо на титулу првака

Овог пролећа ситуација се битно изменила: Партизан је заиграо веома добро а у њему и Ненад Бјековић. Он ће рећи да је Васовићев долазак у клуб био готово спасоносан, да је то човек који зна шта играчи мисле и осећају, како их треба водити, храбрити, кажњавати и награђивати. Он зато верује да ће Партизан идуће сезоне веома озбиљно јуришати на прво место и то с пуним правом. Што се њега лично тиче, сматра да је и његово напредовање у Партизану и репрезентацији неминовно. Он зато вели: „Партизан је сазрео као тим, игра веома добро и нема разлога да не игра још боље. Добили смо самопоуздање које нам је недостајало више него добри играчи. Почели смо да се навикавамо на победе као на нешто нормално, неизбежно. А то у спорту није мала ствар. Шта то значи недавно су на својим плећима осетили играчи „Војводине“. Иако су водили у првом делу и играли на свом терену, у полувремену смо рекли да их морамо победити. Нисмо то рекли тек онако, да би себе охрабрили, већ смо тако заиста осећали. И прегазили смо их у једном пакленом налету“.

Често смо виђали Ненада Бјековића како уместо да игра гестикулира на терену, превија се, расправља са судијама, враћа играчима мило за драго… То ја остављало ружан утисак о њему као о момку рђавих манира и тананих нерава. То је поред слабих игара био довољан разлог да се стави упитник на његово даље напредовање у каријери. Често смо се питали: зар он заиста не увиђа колико таквим понашањем шкоди свом клубу и самом себи?

Против свих застава

„Док сам био у Зрењанину“, прича Ненад, „тукли су ме, ударали и пљували на терену. Зато сам једва чекао да одем из малог клуба, мислећи да ћу преласком у велики клуб бити бар с те стране заштићен. На жалост, доласком у Партизан ситуација се није ни мало изменила. Напротив. Из дана у дан ми се све више чинило да судије упорно ‘свирају’ против Партизана и то још драстичније него против једног малог клуба какав је био Пролетер. За ово време док сам у Партизану нагледао сам се многих фудбалских неправди и силеџијског понашања. Судији Куриру се пролетос смејао цео стадион у Тузли када је досудио пенал против нас. Иако смо готово током целе утакмице у Мостару водили било нам је јасно да уз онакво суђење не можемо победити. И како, онда, човек да сачува нерве? А кад вас још поред свега тога стално ударају и шиканирају и то у присуству представника ‘правде’, човек не може а да се понекад не заборави и тако се и догађа да учини оно што у другим околностима не би никад учинио. Верујем, ипак, да ћемо све њих добром игром умирити и уразумити“.

Бјековић је већ неколико година Београђанин. Ожењен је и има ћерку од три месеца. Занимало нас је како се свикао на живот у великом граду, какви су му планови, жеље, намере?

„Играћу фудбал док год будем могао. Не зато што је то уносна професија, већ зато што га волим. Ја сам, чини ми се, најсрећнији онда кад примим лопту дубоко у свом пољу и кренем с њом поред аут линије. Онда живим пуним животом. Поред тога, ја веома волим да играм фудбал у Партизану. И остаћу ту док год будем од будем од користи. Волео бих да у црно-белом дресу и завршим своју каријеру. Печалба ме не привлачи“.

Загледан у себе

Кад не игра фудбал, дакле ван терена, овај стасити момак делује некако повучено, готово усамљено. Добро се сећам једног путовања од Београда до Загреба. У аутобусу препуном Партизанових играча и пријатеља, сви су ћаскали, шалили се и смејали. Само је Ненад замишљено и упорна зурио кроз прозор. Као да види нешто што други не виде. Рекли су ми да то није изузетак у његовом расположењу, да је често такав, занесен, замишљен и загледан негде у себе.

„Можда је то и истина“, вели Ненад. „Ја волим да се повучем у себе, у свој свет, стваран или измишљен. Јер тада се најбоље осећам. Много боље него кад сам окружен мноштвом света. Јер човек може бити најусамљенији у највећој гомили. Не знам, можда грешим, можда и није тако. Можда сам рођен у погрешно доба. Није зато никакво чудо што се најбоље осећам на мојој Романији. Јер, иако сам рођен у Лазареву, родни крај мога оца ме неодољиво привлачи. Можда највише због људи: они су тамо изузетно поштени, дивни и чисти као и ваздух који удишу. Понекад ми се учини да бих волео да се тамо за увек преселим. Али знам да је то немогуће. Можда зато и чезнем затим…“

Не мора вам се допадати игра ни понашање оног истинског лепотана, који би у неком другом времену пре постао глумац него фудбалер. Не морате схватити ни његову усамљеност усред светине, ни његову носталгију за једним друкчијим временом. Не морате наћи оправдање ни за његове бројне рђаве партије у црно белом дресу. Али му свакако морате веровати. Јер он је од оне врсте људи који не умеју бити неискрени, из чијих уста не може изаћи лажно нашминкана реч.