Осврт на игру у Новом Саду: То је био квалитет игре какве је пружао шампионски тим „црно-белих“ из оних „златних шездесетих година“ — Ђорђићева интерпретација фудбалског шарма

То је био фудбалски дан. Један од оних којима се ФК Војводина баш не може често похвалити. Међутим, гостовао је Партизан и то је неодољиво привлачан партнер. Уз то још са две екипе: првим тимом, једанаесторицом која је у пролетњем дуелу првенства само једном поражена (голом из једанаестерца у Тузли!) и тимом ветерана предвођени Бобеком, Милутиновићем, Шошкићем и осталим асовима.

Резултат је већ познат. Штампа је регистровала да је то била „изванредна игра Партизана“. Међутим, тих 45 минута игре у другом полувремену заслужују да буду јаче осветљени. Јер, ради се о квалитету игре који је превазишао сва могућна очекивања. Такав домет вероватно у овом тренутку ни Васовић није очекивао.

Једно је сигурно: овај тим „црно-белих“ сазрева из дана у дан. То из обриса сада постаје јасна физиономија. Партизан неодољиво подсећа на Ајакс. У овом тренутку то је комплимент за сваки тим Европе. Додуше, останимо на земљи; „брно-бели“ су још далеко од нивоа европског шампиона, али концепција игре, однос појединаца, чврстина, морал и озбиљност су готово идентични. Разлика је једино у индивидуалном квалитету.

После утакмице у Новом Саду Васовић може да има ведрије лице, чак оправдано сме да се нада да ће његов тим бити у наредном првенству спреман да се вине до највећих висина.

Објективно таква игра тешко се може поновити. Јер, познато је да један тим игра онолико и онако добро колико му то и противник омогући. А Војводина је дозволила да се Ђорђић и другови бљештаво размахну: нису могли у наставку да издрже ритам који је диктирао Партизан а још мање да спрече надахнуће Београђана.

Свемир Ђорђић. Тај Славонац је питоме нарави и правог фудбалског нерва још једном је потврдио своју високу обдареност. Он у Новом Саду није играо, већ се поигравао. Све му је полазило за руком. Он у Новом Саду није играо, већ се поигравао. Све му је полазило за руком. Он је трчао као краљ, понашао се као краљ и играо као фудбалски краљ. Једноставно сви су били трагично немоћни пред њиховом вештином и расположењем. Међутим, било би неправедно да у његовој сенци остану маестрални Миша Радаковић, незадрживи Бјековић, увек сигурни Будишић и сви остали играчи чије оцене стоје у градацији од осам до десет.

И на крају треба рећи да је Партизан имао у Новом Саду врло повољан амбијент за игру. Велики број навијача из целе Војводине дошао је да види Васовићев тим на делу. И нису се покајали. Али, том великом успеху и они су допринели: навијали су бучно и са поверењем (чак и онда када је домаћин водио са 2:0) и брзо је успостављена она присност између гледалишта и играча на терену па је у тој спрези Партизан имао џиновске размере, одушевио, чак вратио веру фудбал као игру.