Браво рукометаши! После пуне четири године вратили су се у друштво најбољих екипа Југославије. Истрајали су на путу на коме би многи други већ давно поклекли. Успели су тек у петом покушају, иако им је место у Првој савезној лиги припадало, по оце нама свих стручњака, већ пре три године! Јер не треба заборавити, а то је добар податак и за самог Риплија, да су „црно-бели“ 1969. 1970. и 1971. године, на квалификацијама за Прву лигу, редовно заузимали друго место иза домаћина, који је захваљујући бољој гол-разлици одлазио у елитно друштво.

„Не волим да се подсећам на то време“, каже тренер Стевановић, кога сви зову Мики, а мало ко зна да му је право име Драган. „Зна се шта домаћи терен представља у рукомету. Унапред смо били осуђени на неуспех, а никако нисмо успевали да постанемо организатор квалификација. Само 1968. године били смо, потпуно заслужено, трећи, иза Криваје и Железничара из Ниша. Наши противници су били бољи и пласирали су се у Прву лигу. У Сарајеву, следеће године после много узбуђења Босна нас је за прса претекла, иако смо, по свим оценама, били бољи“, прича један од најбољих југословенских рукометаша свих времена, који је низ година носио „црно-бели“ дрес.

„Преузео сам екипу крајем 1969. године. Следеће две године у Ријеци и Битољу иста слика као у Сарајеву. Кварнер и Пелагонија нису успевали да нас савладају пред својим навијачима, а ипак су одлазили у виши степен такмичења“, сетно се присећа тих времена Стевановић. „А да смо већ одавно требали да се вратимо у старо друштво види се по томе што смо већ прве године, када је оформљена Друга савезна лига, практично, обезбедили прво место неколико кола пре краја првенства.“

П. ВЕСНИК: Да ли сте очекивали успех?

СТЕВАНОВИЋ: Како да не! Веровао сам да Станић, Циндрић, Мартинчевић, Копривица, Чех, Диклић, Боривоје и Бранислав Петковић, Томаш, Бранковић, Ђукановић, Младен и Влада Симиџија имају снаге за такав успех. Па ми смо прошле године, као друголигаши, освојили Куп Југославије, победивши чак петорицу прволигаша! Зар тај податак не говори довољно о нашој снази. Претрпели смо свега три пораза, а два пута смо морали да поделимо бодове са противницима. Пре последњег кола имамо пуна четири бода више од другопласираног!

П. ВЕСНИК: Какав пласман очекујете у следећем првенству?

СТЕВАНОВИЋ: Сигурно је да нећемо играти „само једно лето“. По квалитету, реално, место нам је у „златној средини“. Са овим играчима које сада имамо на располагању и са два нова бека, ако успемо да се појачамо, нећемо морати да стрепимо за опстанак. Поготово што нико неће напустити наше редове, осим Диклића који иде на специјализацију у Француску. Могуће је да неко дебије позив за одлазак на одслужење војног рока, али за сада нема много изгледа да се тако нешто догоди.

П. ВЕСНИК: Планови за лето?

СТЕВАНОВИЋ: После завршетка првенства играмо, у Београду, са „Бечејом“ утакмицу за Куп Југославије. Ако их победимо, а морали би, имаћемо још један сусрет за Куп против још увек непознатог противника. Крајем овог месеца сви играчи ће добити двомесечни одмор. Пошто првенство почиње првог октобра имаћемо доста времена да се солидно припремимо. Волео бих да играче поведем негде на десетодневне припреме, али још не знам да ли ћу моћи да остварим ову жељу, пошто нам је већина играча запослена, па је неизвесно да ли ће добити одсуство.

П. ВЕСНИК: Тешкоће?

СТЕВАНОВИЋ: Прави смо бескућници! Пошто немамо свој терен приморани смо да се стално селимо. Играмо тамо где желе да нас приме. Када би Друштво нешто предузело и барем нам омогућило да асфалтирамо наш мали терен на стадиону ЈНА, верујем да би играли још боље. Жељно очекујемо дан када ће се рукомет сасвим преселити у дворане пошто на паркету играмо многе боље него на асфалту или бетону.

П. ВЕСНИК: Шта би на крају желели да кажете?

СТЕВАНОВИЋ: Нарочито ме радује што смо поново у друштву са нашим старим и вечитим ривалом Црвеном звездом. Сматрам да је тај ривалитет необично користан за унапређење овог спорта у Београду и да може да буде само од обостране користи. Поново ће љубитељи рукомета бити сведоци жестоких окршаја наших екипа. Гарантујем да победник неће бити познат до последњег звиждука судија.