ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Још један примат у нашем поратном фудбалу припао је „црно-белим“ фудбалерима у сезони 1948-49. После једногодишњег боравка у Хауликовој улици, у просторијама Динама, пехар државног првака вратио се поново старом власнику — на Стадион ЈНА. Тако су фудбалери Партизана били први тим послератне Југославије коме је пошло за руком да се окруни двоструком шампионском титулом!

Било је то треће по реду државно првенство одиграно по лигашком систему. Окончано је 22. маја 1949, а Партизан је са 29 бодова из 18 утакмица тријумфовао на врху завршне првенствене табеле. Вице-шампион је била Црвена звезда са три бода мање (26), док је шампион из претходне године загребачки Динамо заостао за читавих 10 бодова (19) и пласирао се тек на четврто место иза сплитског Хајдука који је сакупио 25 поена.

У току тих 18 напорних лигашких кола фудбалери Партизана су постигли импозантан биланс: 14 победа, само један реми и свега 3 пораза! Нарочито добро су играли у пролећном финишу трке, када су у читавој полусезони изгубили само три бода: против Црвене звезде (2:2) и против Будућности у Титограду (0:2), у последњем колу, када је титула практично већ била обезбеђена.

Поредак прве четворице на врху био је карактеристичан за прве године нашег лигашког фудбала у тек ослобођеној земљи. Из сезоне у сезону, као по правилу, међу првом четворицом редовно су били Партизан, Хајдук, Црвена звезда и Динамо. Била је то неприкосновена клупска елита нашег тадашњег фудбала, коју су навијачи крстили именом „велика четворка“ које се и до данашњих дана задржало. Ипак, у тој породици четири изједначена партнера штрчао је за нијансу од свих бољи Партизан чији су резултати у првенству, а поготову приказане игре, засењивале осталу тројицу.

Нарочито је био драматичан финиш овог првенства. За петама нам се први пут нашао вечити ривал Црвена звезда и све до половине пролећне сезоне било је неизвесно ко ће први проћи кроз циљ. Наши момци су одолели свим јуришима „црвено-белих“ и сачували примат, али од те године ривалитет наша два клуба пренео се са локалног, градског терена на најшире југословенско фудбалско поље. Почев од наредне 1950. године Црвена звезда ће нам постати најопаснији трофејни супарник у земљи.

Но, вратимо се нашој шампионској екипи из те 1949. године и погледајмо ко је сачињавао њене редове. Сужена на свега 24 кандидата (раније их је било знатно више) она постаје максимално селективна чета — база и окосница будућег Партизановог „парног ваљка“, од кога ће у наредним годинама стрепети и најелитније клупске екипе нашег континента. Али међу том двадесет и четворицом места је било само за једанаест најбољих који су се током 1949. године најчешће појавили у тиму и понели главни терет борби за другу шампионску круну. Имена те једанаесторице остала у су ручно записана у историјама нашег „црно-белог“ клуба и то редоследом формације у којој се тада играло: Шоштарић — Чолић, Петровић — Чајковски, Јовановић, Атанацковић — Странад, П. Михајловић, Валок, Бобек и Симоновски.