И навијач „противничког“ тима је наш спортски пријатељ

Друже Уредниче,

Лепо је волети свој клуб. Њему треба бити веран. Ваља се радовати кад побеђује, а бодрити га кад губи. Бити обојен клупском бојом на достојанствен начин — од лика је поштених и верних навијача.

Обично пре почетка утакмице певају се песме своме тиму. Чују се поклици и скандирање. Лепршају се клупске заставе, али не понижавају (спаљују) заставе […]

Сусрет последњег кола Партизан — Жељезничар, открио је и другу страну медаље. Ево тог наличја, а које је мене као навијача погодило толико да сам морао да напишем ове редове надајући се да ћете писмо објавити.

Интересовање за ову утакмицу било је велико. Стадион је био пун. На све стране се лепршају „црно-беле“ и „плаве“ заставе. Сви смо са нестрпљењем очекивали тако важан сусрет, који је одлучивао првака Југославије.

Један симпатичан дечак у „црно-белој“ тренерци са „црно-белом“ заставом трчао је дуж атлетске стазе стадиона. Симболизовао је боје свога клуба. Мамио је френетичне аплаузе гледалаца, без обзира којој су клупској боји припадали. Дошао је на крај северне трибине, где су се налазили навијачи Жељезничара са својим реквизитима. Уместо аплауза (или без њега) полетеле су флаше на дечака. Он је одмах стао. Окренуо се и врло пристојно понашао према публици. Држао је „црно-белу“ заставу високо подигнуту. Флаше су и даље „севале“ као пројектили око његове главе. Вешто је ескивирао, а публици је застајао дах од страха да дечак не настрада. Очекивало се да га нека флаша, у тој серији, погоди у главу. Цео овај случај могао се трагично завршити. Неким случајем до тога није дошло.

На нечију команду канонада је престала. Вероватно је понестало и „муниције“.

Дечак је наставио са трчањем према западној трибини. Добио је аплаузе, али овога пута што је срећно прошао оставши неповређен.

Свима онима који су тако атаковали на туђу клупску боју, онда а и за убудуће, „честитке“, јер стварно својим понашањем „увеличавају“ лепе и свечане спортске приредбе.

— Вукашин Вуканић, п. пуковник, ВП. 1650 Београд