КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Постоје у фудбалу неупоредиви мечеви. Они су тренутак светковине и догађај године.

Кад играју Селтик и Ренџерс, на католичком Паркхеду или протестантском Ајброксу, џиновски и сури Глазгов опусти за трен, сви су на стадиону на попришту битке, о којој се месецима говори и која засењује све догађаје у животу тихог Шкотланђана. Пуних деведесет минута пева се химна вољеном клубу и незаменљивом фудбалу, шире се руке радости и умире од срчане капи, кад се тресу мреже најзапосленији су полицајци и лекари. У том фудбалу који побеђује увек, у орловским висинама се смењују Ренџерсов протестант и Селтиков католик и тако је деценијама.

Кад играју Милан и Интер сви путеви воде према легендарном и мирном Сан Сиру, који одједном постаје вулканско гротло. Догоди ли се да победи Интер, противници који обожавају плаво-црну боју понеће „ковчег“ Нереа Рока према пјаца Доумо и, обратно, у време великог мага, био сам присутан, кад је победио Милан головима Ривере и Сорманија и кад су црвено-црни миланези „сахранили“ Хеленија Хереру и дуго се у центру миланског града радовали његовом поразу. Постоје у калчу и други дерби мечеви, играју их Јувентус и Каљари, Фиорентина и Наполи, али осећа се онај уздах разочараних, кад у првом плану нису Интер и Милан.

Никад се у историји енглеског фудбала није догодило да истог дана на древном Вемблију игра национални тим и да се у исто време на једном од лондонских стадиона састану Арсенал и Тотенхем, или Челзи и Вестхем. И то је тренутак кад су у центру пажње Хајбери, Вајт Харт Лејн и кад се намах поверује да од лондонског бољег фудбала на свету нема и кад боеми, петлови, или храбри — већ по чему се једино разликују Мур, Питерс, Чиверс и другови — ни телевизија ни громови не могу да спрече рекордну посету. И то су мечеви на којима се људи тискају, радују и тугују, падајући у транс или у несвест. Могу Арсенал и Челзи да се боре и за опстанак у првој дивизији, то не може да буде разлог да им навијачи окрену леђа, њихове химне живе и чују се баш као да су шампионски летови у питању.

Један од тих дербија које свет памти и поштује и који је вечни, ако се у фудбалу уопште нешто може прогласити вечним и недостижним је и онај између шпанских лидера Реала и Атлетика. Ни у овом случају Реал не може да верује у већу предност уколико је домаћин на џиновском Шамартену, још мање је у тој прилици Атлетико на свом сетном Манзанаресу, за који су, игром случаја, везани најлепши тренуци шпанског фудбала првих година у поратном времену. Реал против Атлетика — то је тренутак феште на фудбалски начин, то један дан кад све новинске ротације раде само за фудбал и то је она најлепша храна чак и за оног Шпанца који је веровао само у фудбал Ди Стефана и Суареза. Минулог маја, догодило се, да је директно одлучивао баш тај меч Реала и Атлетика. Ликовали су навијачи са Шамартена, пред капијама велелепног здања остало је можда и свих две стотине хиљада људи, који су се претворили у једно ухо и у једину жељу. Да је тога дана Шамартен могао да прими пола милиона људи, ни једна једина улазница, од којих је најјефтинија била она од педесет пезета, не би остала непродата.

У фудбалском свету, мислим овом европском, живи деценијама и дерби Црвене звезде и Партизана. Играју се велики мечеви и ван стадиона ова два клуба, нису увек црвено-бели и црно-бели најбољи, али њихов међусобни дуел је увек највећи и најпоштованији југословенски дерби. Можда су то, својевремено, први изрекли Рајко Митић и Стјепан Бобек — да форма и пласман у мечевима Црвене звезде и Партизана ретко кад или чак никад не одлучују — али нису саопштили никакву мудрост, што је време само потврдило. Кад играју Црвена звезда и Партизан, то је меч без фаворита, то је дерби у коме одлучују тренутак нерв. Динамичнији живот донео је собом и једну истину која се односи на фудбал; нису више занимљиви мечеви лишени снажних мотива. На дуеле Црвене звезде и Партизана тај закон садашњег тренутка не може да се односи.

Зато је и овај, предстојећи меч вечитих ривала, дан за црна, свечана одела.