Скица за портрет Ненада Цветковића
Последњих месеци фудбалска слава све гушће плете мрежу око тамнопутог младића дуге црне косе, ведрог лика и насмејаних очију. Овога лета његово име пунило је странице спортских рубрика. Талентовани фудбалер требало је да своју давнашњу намеру претвори у дело и због тога се узбудио цео један град (Ниш), па и сви они који за које фудбалска игра није само млака стварност, већ права екстаза.
И као у каквом узбудљивом филму у последњем тренутку, после једне драматичне вожње (у којој је Владица Ковачевић потврдио да му је и волан близак као и лопта), Ненад Цветковић је у друштву Бобе Михајловића и Велибора Васовића стигао да у Београдском фудбалском савезу стави свој потпис на приступницу Партизану. Тако су навијачи „црно-белих“ најзад могли да одахну.
Као хипик
Спољни изглед Ненада Цветковића и његов унутрашњи свет делују управо супротно — као ватра и вода. Дошао је код мене у меким мокасинама без чарапа, необријан, са дугом разбарушеном косом од које би се направиле две фризуре, у фармерицама и мајици који су деловали тако да је њихов сусрет са пеглом изгледао готово невероватан.
Међутим, његово смерно држање, начин на који је водио разговор, како је „открио“ себе уверили су ме да „прави“ Ненад Цветковић није тај тако хипи-декорисан момак, један од милиона светских младића, који својим облачењем и држањем желе да нагласе како су изнад сваке конвенционалности грађанског друштва. Не, он је прави син патријархалне средине, везан чврстим нитима за породицу, младић за кога и у пунолетству реч мајке представља светињу.
„Да ми је мама рекла остани, ја не бих дошао у Партизан и ако сам са том жељом месецима полазио на починак и будио се с њом“, објашњава млади нападач. „Али, она није желела да се меша у то, па сам ја одлучио. Уосталом, моја мајка није била никада на фудбалском игралишту, чак ни радио преносе не слуша, јер се плаши да ме неко може повредити.“
Док то говори његове очи чедно шетају по соби и поред лаке нервозе која се огледа у рукама. Посматрам га и осведочујем се да је у њему равнотежа сила пуна мировања.
Нови титрај ватре Партизана
У нишком Радничком Ненад Цветковић је био силан, горд и поносан фудбалер. Био је први голгетер, најбољи играч и љубимац публике. Није осоран, не одбија људе, па је разумљиво што је уз урођену топлину и присност везивао људе и имао велики број пријатеља.
Сада је све то оставио и дошао у Београд. Признаје да га је све то привлачило али се помало и прибојава свега онога што може доћи у великом граду и моћном клубу. Али, он истовремено зна да промена и потреса нема без смелих одлука и упорности и зато је донео одлуку да дође у Партизан.
За Нишлије је то било право чудо: веће него ход Христов преко воде. Све до последњег тренутка они су веровали да ће њихов „Неша“ остати.
Навијачи Партизана не крију да гаје највећа очекивања од Цветковићеве игре и голова који би требало да вину „црно-беле“ под саме облаке. То је нови титрај ватре за присталица овог клуба а већ његове прве игре у новој средини потврђују да је Васовић повукао прави потез када је довео овог младића у наше редове.
Играч интуиције
Ненад Цветковић је дете нишких периферија. Чим је проходао почео је себи да покорава ћуди мале гумене лопте. Одмах је био вештак, први и најбољи у својој улици, крају, школи, па је тако рано постао члан пионирског тима Радничког. Већ са 17. година постаје првотимац и данас, када још нема ни 24. године, има преко 250 прволигашких утакмица.
„За мене је фудбал исто што и ваздух — не могу без њега“, објашњава Цветковић своју страст. „За мене де игра уживање, радост, најлепши тренуци. Тада сам у неком чудном стању. Заборавим на све. Мислим само на једно: како ћу да упутим лопту у мрежу. После победе ничим се не могу мерити моје емоције. Међутим, то има и своју црну страну: тугу када се доживи пораз. Тада сам најнесрећнији. Увлачим се у себе, не говорим, враћам филм утакмице безброј пута и патим на један тих али врло снажан начин.“
Цветковић је само једном искључен. Игром случаја то је било баш на утакмици с Партизаном. Постигао је изједначујући гол али га је судија Таузес поништио. Протестовао је, па га је судија удаљио из игре. Тај бол и те сузе неће никад заборавити и већ је васпитао себе да све неправде на терену подноси стоички.
„Моје су ноге све у ожиљцима. Примам ударце, подносим мирно насиље противничких играча а у мени све кључа. Али, ја волим да играм, да дајем голове и зато све сагоревам у себи.“
Цветковић је одличан техничар, игра обема ногама, вешто дрибла на обе стране, има диван скок и добру игру главе, поседује прецизан ударац а изнад свега има инстинкт за гол.
„Ја не умем да објасним како постижем голове, зашто се нађем баш тамо где треба“, каже нови члан Партизана, „како се одлучујем за такав ударац и сваку ону акцију из које шаљем лопту у мрежу. Једноставно, ја се предајем игри и она ме носи. Срећом, чешће тамо где треба.“
То магновење, та интуиција је од Цветковића и учинила правим голгетером. Зато је и одскочио од свих у својој средини и она треба да донесе многе радости навијачима Партизана, зар не.
Лична карта
Ненад Цветковић је рођен децембра месеца 1948 године у Нишу. Висок 179 цм. Тежак 74 кгр.
У десетој години је постао члан пионирског тима Радничког. Шест пуних година је играо у првом тиму истог клуба. Студент права. Неожењен. Од јула 1972. члан Партизана.