Вечити трагач за боксерским талентима рекао је збогом (или довиђења)

„Хвала чика-Пишта! Хвала чика-Пишта!“, грмело је из преко 3.000 грла приликом светковине 40 година Стевана Енгелбрехта проведених крај ринга и његовог опроштаја од песничења.

Познати стручњак достојанствено се поклонио присутнима, свим силама настојао да сачува пословичну хладнокрвност. Али, када су га његови последњи учесници, боксери бањалучке Славије, понели са ринга на раменима више није могао да се уздржи. Његово мирно лице залиле су сузе.

Славији се придружио и наш колектив. Председник Боксерског клуба „Партизан“ Милорад Милошевић, у шампионским данима такође ђак чика-Пиште, предао му је лични поклон, док је у име клуба то учинио секретар Карамата, а од стране наших боксера капитен Белић. Била је то захвалност за оних осам година проведених у „црно-белом“ дому и пет титула екипног првака државе освојених уз помоћ Стевана Енгелбрехта.

Поред Партизана Енгелбрехт је припремао још Спартак и Славију. Оба клуба су под његовим руководством постигла највеће успехе у својој историји. Био је и тренер националног тима пуних девет година. Док се он налазио у углу репрезентација Југославије зборила је 24 победе, два сусрета су завршена нерешено, доживљена су само два пораза.

Ни сам се не сећа колико је појединаца довео до победничког трона. Његови најпознатији ученици су Шовљански, Тот, Ђулаи, Стефановић и Баршош из генерације која је одавно отишла и Герег, Вујковић и браћа Пала из чете полетараца од које се ловорике тек очекују.

Чак и ако чика-Пишта испуни обећање и после годину дана врати се из мировине најомиљенијем послу — преношењу богатог знања на најмлађе, југословенско песничење ће остати сиромашније. Изгубиће 12 месеци одсутности вечитог трагача за боксерским талентима.