ГЛАСАМ ЗА ИГРАЧЕ

Реч-две Цветковићу и Фуртули кроз примере из прошлости

Кад помислим само да сте ви, играчи, једини посленици у овој земљи који не бирају време свог одмора, нити вам је летовање загарантовано, још више вам се дивим као људима и спортистима. И, као што не питам пошто је угаљ, мислећи на муке рудара, тако исто, као навијач фудбала, поштујем ваш рад, и учинак, и цену ваше игре. Свеједно из ког спортског табора.

Ово само да знате да је навијачима, док летују, познато како изгледа ваш годишњи одмор. „Пази да се не угојиш, тренирај редовно, мање буди на сунцу, још мање у мору, пази шта једеш…“ Таква вам је работа. Један мој „газда“ је имао обичај да каже: „Да си отишао у владике, било би ти много лакше“.

Али, сада је реч о другом. Фудбал је у јеку, а првенство је на прагу. За вас, једна од најважнијих сезона у историји „Партизана“. Мислите ли да није? Можда ће неко рећи како је свака сезона важна, као и свака утакмица, и тако даље. У реду. Али, ви сте на прекретници: или ћете вратити славу старих шампиона у борби за врх с вечитим ривалом „од преко пута“, или ћете бити „прволигаш“ као и сваки други — из средине! О вашој публици је реч, пре свега, а и о величини и слави београдског фудбала. Нема ли Београд шампиона, нема ни врхунске фудбалске славе! Зато: или ви, или „црвено-бели“, мада је сада теже него икад. Нема више „фудбалске провинције“, шампионску медовину данас пије Грбавица, а вода цури на уста „рођенима“, бодови су тешки као олово.

Због тог вашег чудног, слатког и мученичког посла ви сте дивови! Живаљевића, Ђорђића, Вукотића и Бјековића, ту уиграну четворку, чекају велике укрштенице: како дати гол! Направили сте летње уз буђење доводећи Цветковића, као да је мађионичар. Он јесте велики играч, али старо искуство каже да је нова средина, поготово славна, велика загонетка. Треба играти „за Цветковића“, треба му помоћи да и у „Партизану“ буде „виолина“, да буде спортски див! Зато је потребно много личне скромности, много несебичности, много фудбалског каваљерства.

Бојите се због голмана. Ћуре је отишао. Па, решите то једноставно: никада ваш голман не може да прими толико голова, колико би његова навала могла да постигне, кад „загризе“. Прими Фуртула гол. У реду. Чак и кроз ноге. Опет, у реду. Јер, не заборавите да он игра увек против десеторице, а ви сви, остали играчи, јуришате на једног голмана. Коме је лакше?

Али, и Фуртула ће постати див у великом тиму, нема сумње. Много је неизвесније хоће ли моћи и умети да буде скроман, једноставан играч и човек, хоће ли умети да цени способности противника, да их поштује и верује у њихов „страшан“ шут баш толико колико у своје голманске способности.

Само једно сећање у вези с тим. Био је Шоле велики, светски голман. И у највећој слави изјави ми једном: „Највише у својој каријери плашио сам се шута Боре Костића који је победио, буквално, све моје највеће колеге. За десет година како играмо један против другог, није ми затресао мрежу“. Дакле, поштовање противника, па према томе, и велика опрезност у игри. На страну то што је лукави Бора, у последњем дуелу Звезде и Партизана, дакле у последњој својој шанси, имао срећу. Наместио је лопту на „шеснаест“, опалио „вртешку“ и затресао мрежу. Шоле му је пришао, честитао и рекао: „Ипак си ме, Боро, уписао у свој црни списак“.

Дивови су дивови, можда баш зато што су џентлмени.