Ако имате већ неку одређену представу о фудбалерима онда, драги читаоче, морате је изврнути наопачке као рукавицу када упознате Златка Милића, двадесетогодишњег голмана првог тима Партизана. Јер, пред вама се налази једна момчина чији изглед, лепота црта и шарм надмашује и филмске глумце, па се питате није ли њему пре место у неком филмском студију него на фудбалском игралишту.
Међутим, само после неколико измењених реченица пред искреношћу његовог казивања вама постаје јасно зашто је он ипак спортиста. Јер, за њега је књига непролазна ствар у животу, а фудбал најлепша разонода на овој планети. Одличан је ученик. Већ сад добро говори енглески. Изузетно је добро васпитан и бистар у мери која му омогућава да све око себе види и даље од тренутка.
Награђено стрпљење
Златко Милић је са 16 година већ био резерва у првом тиму Партизана а затим је чекао дуге четири године да би обукао дрес који је донедавно Ћурковић носио. Биле су то године искушења. Већ је помишљао и да напусти фудбал. Међутим, нити којима је био везан за овај спорт чврсто су га држале у у тим празним годинама за његову прву младост и амбиције.
Васовић га је овог лета вратио из Ријеке. Та прва нада била је краткотрајна као идилични цвет: прво је шансу добио Фуртула, затим је на гол стао Арсић и он је био тек трећи. Није ташт. Чак ни завидљив. Он је једноставно желео да игра. Наравно, највише за свој Партизан, јер је то његов клуб од кад зна за себе. Отац Ленко, такође фудбалер, је као војно лице ватрени партизановац. Својевремено је био и члан клуба, па је разумљиво што је своја оба сина и супругу (иначе Сремицу) приволео црно белој боји.
Отеловљена скромност
Млади вратар Партизана је један од четворице играча јуниорског тима „црно-белих“ који је учио школу упоредо са фудбалом. Па, ипак, само су Тодоровић и он доспели до првог тима. Треба ли рећи да Милић не пије и не пуши. Њему то нико није бранио али он једноставно није хтео.
Желели смо да дознамо да ли је његова промоција првотимца унела неке промене у његов живот и средину.
„Ја желим да сачувам себе и свој мир од свега што може да се деси једном младом фудбалеру када почиње да излази из анонимности. Настојим да се што мање мења у мени ако већ мора око мене“, резонује Милић. „Неосетљив сам на публицитет. Мени чак смета и помисао да бих евентуално некад својим присуством могао да изазивам нечију пажњу.“
Милић не познаје ни једног новинара. Никада није био у некој редакцији, чак је не навикнут на разговор са репортером. Он је једноставно тако и толико скроман да то већ збуњује.
„Ја нисам велики голман“, наставља Златко. „Тек сам почео. Плашим се када ме хвале. Ја морам још много да учим. Нарочито ми требају утакмице. Мој узор је Ћурковић. И као човек и као голман. И ја не играм карте са друговима из тима. Радије нешто читам. Још сам у годинама када сам гладан знања. Сфере мога интересовања стално се смењују. Једно време сам се интересовао за сликарство, па за музику, онда књижевност… Сутра, можда, нека друга област.“
Нови Мркушић?
Златко Милић је фина голманска фигура. Подсећа на Срђана Мркушића, некадашњег голмана БСК-а, Звезде и репрезентације, који је унео један нов и посве модеран стил у начину одбране гола. Висок, снажан, дугих руку Милић би могао временом да постане господар шеснаестерца, баш онако како је то својевремено био Мркушић.
Разуме се, зато је потребно да има посебну тактичку обуку а не класичан голмански тренинг. Милић не сме да се развија као голман који брани, већ као играч који спречава противничке акције. То је изванредно интелигентно чинио Ћурковић и поред свог физичког хендикепа.
„Мене привлаче интервенције“, каже Милић. „Ја ћу лакше примити гол са 20 метара него ако противнички нападач изађе сам испред мене. Још морам да усавршим технику хватања лопти, да поправим постављање и да усавршим процену оних дугих, парабола лопти које долазе са крила.“
Ако један младић, управо у годинама када им је надобудност тако блиска, уме са толико строгости и зрелости да мери себе, он мора да успе.
Велибор Васовић има свој тезу, „Голман у савременом фудбалу мора да буде интелигентан јер принуђен да прозире намере противника и да организује игру одбране. Он је последњи човек у свим нашим линијама, пред њим се све одвија, па зато је увек на будној стражи. Милић је интелигентан и зато верујем у његову перспективу. Он је добио своју шансу. Надам се да ће је и искористити.“ Тако резонује најмеродавнија личност у клубу. То је охрабрење за младог голмана али и упозорење.
Време је најбољи судија. Пустимо да оно да оцену и крајњи домет голманских моћи једног даровитог младића.
Лична карта
Златко Милић је рођен 20. 6. 1952. године у Панчеву. Висок је 189. цм. тежак 82 кгр. Студент права. У Партизану је од 1965. године. Прошао је све тимове Партизана, а овог пролећа уступљен је Ријеци на шест месеци за коју је одиграо девет првенствених утакмица.
За први тим Партизана дебитовао је на првенственој утакмици у Загребу, против Динама (1:0), у другом колу овог шампионата.