Тренер стонотенисера Партизана о тренутној ситуацији, перспективи и тешкоћама
Овог пута наш саговорник је Зоран Гајић, активни играч и тренер стонотениског клуба Партизан. Један је од ретких спортиста који се истовремено, врло успешно, такмичио и још успешније обављао тренерску дужност. И поред тога што је и данас од велике користи за клуб као играч, чврсто је одлучио да се ове године повуче са спортске сцене. Уступиће место млађима, а он ће покушати да своје богато искуство и знање пренесе на оне који тек долазе.
Десет година је провео у Партизану. За то време је доживљавао и веселе (када је уз Марковића и Османагића освајао титуле првака) и тужне тренутке (када је Партизан испао из друштва најбољих), па ипак остао је веран црно-белој боји. Увек је ценио и поштовао богату традицију Партизана. Зато је увек свуда и у свакој прилици то истицао покушавајући да младе генерације одгаја у том духу.
Данас, када се СК Партизан налази (после такмичења у Српској лиги) на добром путу да конкурише за назив најбоље екипе у земљи, он не жели да се задовољи само тиме. Његове се амбиције протежу још и даље: створити екипу европског квалитета.
„Свестан сам“, каже Гајић, „да се таква екипа не ствара преко ноћи. За то је потребно много стрпљења, много уложеног труда, као и доста самоодрицања. А ја сам наоружан стрпљењем и чврсто верујем да ћу у своме настојању успети. Покушаћу да створим екипу на чврстим и здравим основама, а по угледу на Кинезе и Јапанце. Морамо да се служимо њиховим методама, да ‘крадемо’ њихово знање, ако желимо да се котирамо у самом врху светског стоног тениса.“
То што се тренутно клуб налази у специфичној ситуацији када појединци играчи желе да га напусте ни мало не деморалише младог стручњака. Свестан је конкуренције која данас влада међу клубовима. Сви се отимају за оне најбоље, нуде им новац. За њега увек је била примарна љубав према колективу па онда све остало.
„Ако своје играче за све ове године колико радим на њима, нисам успео да васпитам да воле ‘црно-белу’ боју онда не желим по сваку цену да их задржим. Сложићу се да се сваком изда исписница. Ако се једна Бранкица Ковачевић и поред свега што је Партизан за њу учинио не осећа Партизановцем, онда заиста треба да оде. И не само она, већ сви они који ситним ‘уценама’ покушавају да наруше ред у клубу. Поједини спортисти морају да схвате да клуб не зависи од једног играча. Партизан је толико јак да може превазићи све тешкоће на које налази у току свог рада и битисања.“
Од пре три године како се стонотениски клуб такмичио у Српској лиги, политика клуба се у потпуности изменила. Циљ је стално укључивати наше играче и играчице у тим. Веровати у младе момке и девојке од 16 и 17 година који тек долазе.
„Најважније је да младе људе“, каже Зоран, „васпитавамо да воле спорт и да се баве спортом. Ако се добро и правилно ради, из масе дечака и девојчица, који ће проћи кроз Партизанову школу, мора да избије и квалитет. А, ипак за квалитет треба времена.“
У СК Партизан много се води рачуна како спортисти испуњавају своје школске обавезе, јер циљ овог колектива је не само стварање врхунских спортиста, већ и оспособљених грађана овог друштва. Војислав Марковић, који је завршио права, Каракашевић који је завршио агрономију и многи други очигледан су пример да се спорт апсолутно може уклопити у учење. Из својих средстава клуб је издвојио један део којим се плаћају ванредни професори оних играча који нешто слабије стоје у школи.
„Мислим да је за похвалу овакав однос СК Партизан према својим играчима. Међутим, и поред тога појединци покушавају да ‘изврдају’ своје обавезе према клубу. Стално су у раскораку, јер још нису можда схватили колике жртве захтева врхунски спорт. Партизан је клуб са богатом традицијом која прати младе генерације и ја захтевам да они ту традицију негују и поштују. Можда сам зато мало строжи у својим настојањима и захтевима, али тако мора да буде и сви они који желе да бране ‘црно-беле’ боје, мораће да се одрекну много чега.
„Партизан, који данас у својим редовима има играче типа Каракашевић, Косановић, Бошњаковић и играчице Ковачевић, Самарџић, Пецељ и који се котирају у самом врху југословенског стоног тениса, имају пред собом сјајну будућност. Којим ће путем кренути зависиће од њих самих. Изгледа да се спорт као такав није усадио још у њихове младе душе“, нагласио је Зоран Гајић.
Већ 25 година од како постоји стонотениски клуб Партизан, а још нема нормалних услова за рад. Клуб нема своје сале, за сваки тренинг столови се постављају и склањају. Играчи не могу да тренирају онако како би требало да се тренира јер једни друге нестрпљиво пожуркују да заврше партију, како би заузели место за зеленим столом.
„Ово више није проблем само нашег клуба и ми не можемо сами да га решимо. То је проблем СД Партизан, који ће морати да предузме неке кораке у граду, како би овај проблем већ једном скинули са дневног реда. У борби око дворана многи чланови управе су се уморили па су одустали, јер где год су у граду закуцали на врата, она су остајала затворена. Нисам за то да се одустаје. Чврсто верујем да ће срца оних који деле сале ‘омекшати’ или ће пак нечије дете заиграти стони тенис и ето нама дворане за тренинг“, саркастично је завршио Зоран.
Финансијска ситуација у овом клубу је задовољавајућа. Чланови управе овог колектива једногласно су поздравили идеју о оснивању — фонда солидарност — ево како је то прокоментарисао млади тренер:
„Фонд солидарност је изванредна ствар, која поред тога што се користи у сврхе да се поједини клубови у Друштву „извуку“ из дугова и коначно стану на своје ноге, требало би да се користи (можда касније када се тешка материјална ситуација буде санирала) за јединствене акције, као што је куповина магнетоскопа, који би служио за праћење савремених збивања у спорту; за заједничке скупове спортиста у Друштву; за усавршавање стручног кадра и за заштиту њихових првака, као и за много тога.
„На крају бих желео да нагласим да сви они који воле наш клуб не би требало да гледају одакле се почело, већ докле се стигло. Потребно је много стрпљења и када клуб стагнира и када пада, Партизан је учинио велики корак напред од пре три године, али се може очекивати да дође до извесне стагнације, јер кривуља успеха не може увек да се пење. Тренутно Партизан се налази у самом врху, још није најбољи, али чврсто верујем да ће то ускоро бити.“
Лична карта
Зоран Гајић је рођен у Београду 15. фебруара 1942. године. Стоним тенисом је почео да се бави 1958. године. Спортску каријеру је започео у београдском СК „Никола Тесла“, да би две године касније прешао у Земунску „Младост“, која је била вишеструки јуниорски првак државе.
Већ 1963. године прелази у Партизан, где активно игра и бави се тренерским позивом.
Најзначајније резултате као играч имао је 1966. године, када је Партизан освојио првенство Југославије и када је његов биланс био 15 победа и само 4 пораза.
Од многобројних победа најдража му је победа над прваком Енглеске Честер Бранесом, на интернационалном првенству у Љубљани, 1968. године, када се пласирао међу 16 најбољих играча у Европи.
Учесник је на два првенства Бугарске.
За „Б“ селекцију Југославије наступио је 8 пута.
Све до 1971. године стално се налазио на ранг листи десет најбољих стонотенисера у земљи.
Тренерским позивом је почео да се бави још 1962. године и из те генерације, коју је тренирао, поникли су познати играчи Каракашевић и Арсланагић.
Професионални тренер СК Партизан.
Неожењен.