КРОЗ НАШУ ЛУПУ

Колегијалност и прави смисао стручњака је да верују а не да буду неповерљиви према савезном капитену. И може се слободно рећи: Вујадин Бошков ужива велику подршку стручњака, па чак и словотвораца и поред тога, што није увек најбоље радио.

Основна замерка селектору лежи у његовој недоследности. Фудбалски савез и Бошков учинили су све да наш државни тим оде на „мини мундијал“, па је због тога и финиш првенства био врло кондензован (среда-недеља). Тада је савезни капитен говорио да ће у Бразилу наћи „прави тим“. А колико је то важно пред квалификационе утакмице за светско првенство није потребно посебно наглашавати. Уосталом, због те околности је добио зелено светло за пут у Јужну Америку.

Међутим, добија се утисак да Бошков и даље лута, тражи и експериментише. Недавна утакмица са Италијом у Торину то је недвосмислено показала.

Али, оставимо то по страни. Нас у овом тренутку интересује како и у којој мери Бошков наставља своје удварање великим клубовима стављајући у тим и оне играче за које и шира јавност зна да својим физичким могућностима и лошом формом у дужем временском периоду не заслужују да обуку дрес са грбом.

Да говоримо без обланди: Џајић је управо та личност на коју се превасходно односе горњи редови, мада он није једини. Већ више од две године капитен Црвене звезде и репрезентације игра, односно статира на терену да то већ нервира и присталице његовог клуба. Уосталом, ако изузмемо оне две утакмице у Фиренци и Риму (само први меч!) када је постигао по један гол Драган Џајић није ни игром ни остварењима у дресу репрезентација Југославије и ФИФА оправдао те бомбасте називе „најбољег крила Европе, па и света“ (?!).

Напротив, памтимо га по злу, јер је у Бриселу — осетивши се немоћним пред брзим и оштрим беком Белгијанаца — нокаутирао тог истог младића и искључен је. Разуме се, ни тада, као ни у оном каснијем покушају, нисмо успели да се квалификујемо за завршне борбе светског првенства (Мексико, 1970). А дозволићете: имамо, малтене, после Пелеа најбољег играча света.

Од Џајића је створена легенда, или тај мит зрачи чудном снагом једног великог пропагандног апарата и ми се осведочујемо да од тих флуида није поштеђен ни Вујадин Бошков.

Да се разумемо: селектор као бивши репрезентативац, зна и уме да мери вредност сваког појединца али он у случају Џајића чини свестан уступак да би био „покривен“ пред јавношћу, јер зна да би га штампа ставила „на тапет“ ако бисмо изгубили утакмицу без капитена. Овако… Он је саставио „тим поверења“, а што се утакмица изгубила криви су сви само најмање општи идол Драган Џајић.

Ове године Ненад Бјековић игра у изванредној форми. Сад је на врхунцу својих моћи. Сазрео је и играчки и биолошки, па је сигурно у овом тренутку најбољи југословенски нападач. Бошков осећа терет савести на себи када је у питању Бјековић, па се већ чује како са њим рачуна и као центарфором и као десним крилом. Ни једног момента селектор не спомиње ту могућност да Ненад Бјековић истисне Џајића што би било најнормалније.

Уосталом, савезни капитен би морао да зна да лева страна више „лежи“ Партизановом нападачу. С те позиције он боље скаче и игра главом, лакше продире и дрибла а више могућности има да користи и своју десну ногу. То је Ненино право место и ту би он дао пуну меру својих могућности. Да, интимно и Бошков тако мисли али нема снаге да макне идола, а управо тим потезом би добио врло много на угледу.