Осврт на концепцију „црно-белих“

Пре извесног времена био је у нашој редакцији Велибор Васовић. Изгледао је уморно, био је утучен и нерасположен. То је први пут за толике године нашег познанства да сам га видео тако депримираног. Он је изузетно снажна личност и готово је незамисливо видети га у неконтролисаним тренуцима. Али, после утакмице у Тузли он је био отеловљени бол.

Седео је опуштен у фотељи, са погледом који казује да је ту само физички присутан. У очима сам видео да је далеко, да размишља, анализира, па чак да је помало заморен од тог претешког посла који обавља. Колико је лакше играти него водити тим, помислих у себи, сећајући се његове некадашње играчке безбрижности, јер је он у сваку утакмицу улазио са самопоуздањем, моралом и таквом вољом да никоме није признавао могућност да њега и његов Партизан може неко да надигра.

Међутим, данас је зрео човек, озбиљан, замишљен и са само по неким тренутком ведрине. Очито је да га тешко притишће бреме Партизанових брига. За ово кратко време целог себе је узидао у овај тим и посао који ради. Хтео би да успе, да се докаже и, изнад свега, да своме клубу врати некадашњи сјај. Али, препреке на које наилази тешко су премостиве. За трен ми се учинило да је сломљен и да се предаје. Уплаших се да не дигне руке од свега, јер је у овом тренутку тешко замислити стручњака и човека од акције који би био спреман да се лати тог посла.

Но, срећом то је био само пролазни тренутак, моја погрешна импресија, јер муке што друге ломе Васовића подижу и он снагом своје енергије и динамизмом младости не зна за повлачење.

Игра без игре

Знам од првог тренутка да је Васовић желео да Партизан игра „по рецепту“ Ајакса, најбољег тима Европе и света. Проверивши то кроз сопствене наступе био је уверен да уколико тај „калем“ успе — Партизан ће бити поштеђен брига и успеси ће се низати. Међутим, од идеје и концепције до њене реализације пут је често врло дуг.

Пре свега, разлика у играчкој класи између протагониста Ајаксове игре и фудбалера Партизана толико је велика у корист Холанђана да се оправдано поставља питање да ли је уопште могућно са овим играчима, навикама, менталитетом и темпераментом материјализовати ту концепцију. Јер, дозволићете, систем игре се превасходно подређује могућностима играча, а принципи игре су нешто што спада у константу савременог фудбала. Па је оправдано поставити питање није ли Васовић изабрао погрешан пут када је желео да се копира игра најбољег тима међу светском елитом, јер осредњи певачи никада неће дати представу као што је даје опера Миланска скала, мада су и музика и певачке нумере исте. Проблем је у могућностима и интерпретацији, а ту одлучује квалитет.

Ако дубље анализирамо игру данашње генерације „црно-белих“ онда морамо констатовати да игре нема! Не постоји ни физиономија тима! Све је то без облика, чак се ни обриси не назиру. Једно је сигурно: постоји дисциплина игре, веома велики радни учинак већине играча, морал понекад задивљује, момци би хтели да добију утакмицу али сав тај напор се у крајњој линији своди на успешан потез појединца, јер се ни у једној комбинацији не може осетити да је нешто увежбано (не мора то да буде шаблон, али основне комбинације — као потка игре морале би да постоје!), да се развој акције може наслутити и да ће се он у крајњој тачки обликовати у гол-позицију. Не, све је то више јуриш, хтење, амбиција и премало је у томе систематичности, праве стваралачке игре, а о машти и импровизацији — као вишој надградњи — да и не говоримо.

Нервозна одбрана и непробојан напад

Партизан данас игра са „брисачем“ као коректором док остали играчи одбране играју стриктно по принципу „човек на човека“. Многи стручњаци и фудбалски теоретичари се данас не слажу с таквим начином игре у одбрани. Васовић има свој аргумент: таквом организацијом игре у Ајаксу они су у првенству примили мало голова и тешко губили утакмице (да ли због организације или због високе интернационалне вредности играча?). Међутим, данас је тешко у свету наћи такав вид игра одбране, већ се игра више зонска или комбинована одбрана у којој одређен простор контролише исти играч.

Но, време ће показати оправданост те концепције или њен промашај. Али, једно је битно: ни Радаковић ни Пејовић не играју „брисача“ онако како су то чинили Васовић у Ајаксу или Бекенбауер у Бајерну и немачкој репрезентацији. А то није без значаја.

Нападачки ред „црно-белих“ није довољно пробојан, разноврстан, ни ефикасан. Пре свега слабост треба потражити у везним играчима, пројектантима игре, превасходно у Вукотићу, Ђорђићу и Козићу. Први је велики мајстор али тотално ван форме. Игра без жара (чак и за репрезентацију), мало се креће, сувише задржава лопту, тражи кавгу са противницима и судијама и пропушта прави тренутак за предају лопте. Од њега највећма зависи игра „црно-белих“, јер је то вансеријски играч. Ђорђић има велике осцилације. Његов проблем је више у психичким сферама него што је у оним чисто фудбалским. Козић је добар тркач, млад, неискусан и неинвентиван градитељ. Осим тога много се „шета“ од једног места до другог. Педагошки би било исправно да је прве године устаљен на месту дефанзивног играча, па тек после добијене сигурности и повећаног искуства давати му сложеније задатке.

Бјековић је већ дуго најбољи играч али, на жалост, усамљен. Цветковић доживљава кризу што је сасвим нормално, јер ни Милутиновић ни Галић нису блистали прве године по доласку у Партизан. Млади Бошко Ђорђевић има одређени потенцијал и можда је добро што му се пружа шанса. Штета је што изгледа да нема координације између ногу и главе Миодрага Живаљевића, који има изванредна физичка и техничка својства али премало пружа. Изгледа да је одвише заокупљен собом, тежак случај нарцисоидности, па на терену даје много мање него у диско клубовима.

То су проблеми. Навијачи су дуго стрпљиви. Они и данас кажу: ни ове године не очекујемо титулу првака, али желимо да видимо да се спрема екипа која ће то идуће године остварити. Јер, доста је било празних обећања. Дошло је време за рад и — дела.