ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
Те 1950. године, која је као што смо из прошлог наставка видели, донела нашем клубу најмршавији биланс у првој деценији постојања, долазило је до превирања у екипи. Многи, у жестоким бојевима проверени али већ престарели играчи, нестајали су из најјачег састава, а уместо њих у дресу Партизана су се све чешће појављивали нови мање познати фудбалери. Тако су имена Симоновског, Чолића, Матекала, Михајловића, Рупника и неких других почела да бледе, а у фокусу рефлектора јавности и публицитета сијала су све чешће дојуче мало знана имена Херцега, Јаковетића, Шијаковића, Богојевића и других.
Истина, неки су одолевали овој смени генерација, а најжилавији је био свакако Александар Атанацковић — Шароши. Иако најстарији у тадашњој екипи Партизана, никако се није мирио с поразом, нити је помишљао о напуштању зеленог поља. Шта више, уместо на позицији крилног халфа, у којој је годинама био један од стубова одбране, ове, 1950. почео је да се јавља све чешће — на месту леве полутке, а по потреби и левог крила!
Не треба нарочито наглашавати да су овакве прекоманде фудбалера који је тада већ прешао зенит (имао је 30 година), његова промоција у „девојку за све“ у поодмаклим годинама, биле могуће из јединог разлога — „Шароши“ је био играчина!
У правом смислу речи и од малих ногу. Сећам се као данас, било је то негде тридесетих година на Сењаку, на лединама где је сад Сајмиште и на чувеној Бари Венецији, рађали су се у слободној игри буљуци талентованих београдских дечака, од којих су многи доцније постали позната имена нашег фудбала. Један дечкић буцмастих образа, покрупнијег торза и танушних ногу, импоновао је свима. Звали су га „Танки“ и сви су га као „башамбаши“ бирали за своју екипу. Био је просто незадржив. С лоптом у ногама умео је да претрчи и предриблује све вршњаке и „ливаду уздуж и попреко“!
Неколико година доцније већ је носио дрес омладинске репрезентације Југославије, а са непуних 17 сећам се да сам га гледао у дресу првог тима Југославије, против прволигаша „Славије“ у Сарајеву. Са даском на левој руци која је била у гипсу (!), пленио је гледалиште својом изванредно духовитом и конструктивном игром. Његови дијагонални ударци са позиције халфа, којима је налазио „као руком“ најистуреније нападаче, збуњивали су противнике и посматраче. Некадашњи дриблер до бесвести са сењачких пољана израстао је у једног од најрационалнијих халфова WM система које је Југославија имала. Зар је онда чудно што су на питање функционера „Славије“: „ко вам је овај мали?“, руководиоци Југославије уместо „Танки“ лаконски изговорили: „Шароши!“ Да, са непуних 17 година Атанацковић је зарадио као надимак име тада највећег фудбалера Европе, феноменалног вође навале Ференцвароша и мађарског националног тима — др Шарошија!
Тих педесетих година, у Партизановом дресу је доживљавао „лабудову песму“, али је сад већ био у правом смислу речи „др Шароши“! Знао је све што се у фудбалу може знати — чак и више од тога. Заједно с Бобеком био је носилац наше игре тога доба. Са халфа далекометни инжењер, са полутке минуциозни пакер и убојити стрелац. Несумњиво најкомплетнији играч и најсуптилнији техничар кога смо поред Стјепана Бобека имали у тој првој, послератној деценији!
Стандардни репрезентативац од 1946—49, један од јунака лондонске кампање 1948, када смо освојили нашу прву олимпијску сребрну медаљу „Шароши“ је последњи пут обукао дрес најдражих боја 1950. у игри са Швајцарцима (4:0), у својој 30 години старости! За то време био је репрезентативац метузалем!
И ако некада упитате најпознатије фудбалере — тренере које је регрутовао наш клуб — Бобека, Зебеца или Матекала — о његовој играчкој звезди, увек ће вам речи без патоса: „Биџа“ се једном рађа… Био је играчина каква се не среће!“
А ви млади, који данас носите „црно-бели“ дрес водите увек рачуна о томе да се човек који вам данас показује основне тајне фудбалске вештине „Биџа“ Атанацковић и велики фудбалски мајстор прошлости Аца „Шароши“ једно та исто лице!