Кроки аса међу конопцима: Милосав Поповић је велика нада југословенског бокса — Од 37 мечева 30 је решио у своју корист

Боксерски клуб „Партизан“ је један од ретких клубова који и поред успона и падова никад није губио свој сјај и величину. Неприкосновени југословенски боксерски шампион и поред тога што је једно време провео у другој лити није ни најмање изгубио од своје славе. Тада је једино изгубио наш врхунски бокс најплеменитијег представника ове дивне вештине. Али та бура несрећних околности избацила је као тајфунски ковитлац у орбиту једну нову, младу екипу. Та екипа чији је највећи адут таленат, под окриљем великог клуба има све шансе да настави дивну путању великих шампиона. „Партизанова“ популарност је расла из дана у дан због његове јединствене школе, због његовог витешког схватања бокса. Кроз клуб су прошли многи мајстори ринга, непоновљиви техничари, изузетни борци. Временом је стваран један нов стил који је прерастао у традицију. Мењали су се борци али је традиција љубоморно чувана.

Шта је то што је карактеристично за „Партизанове“ боксере? То је пре све га схватање да је бокс вештина а не туча. У томе су наши боксери налазили спортски мотив. А то су и љубитељи бокса највише ценили. Зато и није чудно што „Партизан“ има најбројнију и највернију боксерску публику.

Један од највећих љубимаца наше публике је млади боксер Милосав Поповић. Иако није поникао у нашој средини успео је за врло кратко време да прими све особине које наш клуб преноси на младе. Са собом је донео раскош талента и племенитост духа, препуштајући својим новим учитељима да то дограђују и усавршавају. Просто је на препад освојио и стручњаке и навијаче.

Милосав Поповић је рођен 1951. год. У Шапцу. Почео је рано да се бави боксом у родном граду. Његов таленат је заблистао пуним сјајем. Ређао је успехе и победе у друголигашкој конкуренцији, што није могло промаћи емисарима нашег клуба. У „Партизан“ је прешао у марту 1971. године, како рече из љубави. Младић његових година не зна да поставља услове кад срце одређује определења. Нови клуб га је матерински примио под своје окриље. Почео је период брзог развоја једног до тада доста анонимног боксера. Шовљански а касније Лековић преносе свом ученику многе тајне боксерске вештине. Младић почиње да ређа победе, да гради свој сопствени пут у шампионској средини. До сада је имао 37 мечева од чега је 30 добио. У интернационалној конкуренцији у дресу репрезентације и клуба имао је 12 борби и само два пораза. Доспео је и до финала омладинског првенства Европе у Букурешту где је изгубио од Руса Каратајева.

„Да сам био боље физички припремљен мислим да не бих изгубио од Каратајева. Без обзира што Каратајева сматрам за најтежег противника с којим сам укрштао рукавице ту борбу сам и ја могао добити, и не би било незаслужено.“

Можда су понекад у праву они што тврде да се и на поразима граде победе. Ако извуче све поуке из тог меча схватиће да упорним радом може доспети до неслућених висина. Није срамота изгубити од једног Каратајева. И сам пут до те борбе је подвиг и подстрек. Он мора даље напредовати јер у оквирима наше лиге, изузев Парлова, нема достојног ривала у својој полутешкој категорији. међутим, он се исто тако успешно огледа и у тешкој категорији кад то интереси клуба захтевају. До сада је имао пет борби у тешкој категорији и све је добио:

„На рингу противника сматрам као партнера кога у вештини треба да надвисим. Никад не користим прилику да противника нокаутирам јер то је противно мојим спортским мотивима.“

То је противно и спортским мотивима „Партизана“ чији је он класични изданик. „Црно-беле“ песнице су од бокса градиле балет, поему. Противници су побеђивали од стране уметника који су своју надмоћ интерпретирали масама и од њих тражили признања.

Милосав има неку чудну нарав. Уместо сурове природе која је карактеристична већини боксерских колоса, он је тако миран и скроман да осваја средину у којој се креће. Воли људе и изласке у друштво. Увек је окружен пријатељима. Најчешће се дружи са хармоникашем Ђокићем који му је брат од тетке. Међутим, он зна своје обавезе. Пушење и пиће му је страно, а ниједан тренинг не пропушта. Вреди видети његове тренинге. То је паклени, самоубилачки темпо. Такав рад трасираће му прави путу животу. Пут који је он изабрао. Али и поред обавеза и мало слободног времена Милосав ове године завршава средњу машинско-техничку школу. Поред тога нађе времена да слуша модерну музику, да поигра фудбала, да изађе са девојком. Носи се веома модерно. Коса му је изузетно кратка али му то ништа не смета да мами уздахе „лепшег пола“.

На крају нашег разговора уверили смо се да је тај младић џин кротке нарави, импулса који бију за бокс, за љубав, за људе. Не желимо да будемо пророци његове бриљантне каријере, пре ћемо му пожелети да настави у истом стилу којим и сада иде. Поздрављајући се добаци нам да у „Партизановом веснику“ објавимо његов позив свим лепотицама да му дођу на тренинг. Добро, добро. Немамо ништа против, ако се с тим сложи тренер.