Начин којим „прослављени“ фудбалер Д. Џајић покушава оспорити оправдане критике на рачун његових фудбалских квалитета, односно његовог учинка у државном тиму, мислим да је погрешан, а његов одговор Б. Вукасу („Темпо“ бр. 339) и непристојан.

Самим одговором на једно индивидуално мишљење (у овом случају Вукаса) Џајић је исказао право лице и спортску културу.

Тачно је да је захваљујући неколицини новинара и разним анкетама у стилу пропаганде пјевача Ђ. Марјановића, Драган Џајић лансиран као најбољи фудбалер у Југославији и најбоље крило у свијету.

Тачно је да је Џајић одиграо 64 утакмице у државном тиму и да ће на жалост оборити рекорд Б. Зебеца, али захваљујући одиграним утакмицама у Мануесу (бразилска џунгла) и другим безначајним турнирима. Само је штета што Џајић није и неће играти нити на једном свјетском првенству па ће његове одигране утакмице имати другоразредни значај. Уосталом, и сам Џајић се побринуо на утакмици у Бриселу када смо његовим и Тривићевим искључењем елиминисани и поражени са 3:0.

Присталице ногомета питају се које су то утакмице на којима је Џајић одушевио обичног гледаоца као и стручњаке и завриједио избор у тиму Европе и свијета.

Друг Џајић је заборавио да је досадашње позиве за тим Европе и свијета добио од новинара и слављеника (Л. Јашин, Уве Зелер) и других, док је Б. Вукас позиве и избор добио од фудбалских стручњака.

Последњи позив је добио као реванш Нецера нашем фудбалу за позив у тиму „Спорта“. Зар Џајићу није јасно да му је Шекуларац (и у својој 35-ој години) на обе спектакуларне приредбе у Београду очитао лекцију из фудбала и да је поред Еузебија, Нецера и других (који нису у тиму свијета) дјеловао као почетник.

Зар Џајићу није непријатан избор и учешће у „тиму свијета“ поред Ривелиња, Риве, Кајзера, Скоблара, Џонстона и других?

Мислим да је сасвим оправдано негодовање живе легенде нашег фудбала Б. Вукаса, а увјерен сам да његово мишљење дијеле и сви чланови славног олимпијског тима.

На крају хтио би поставити питање Д. Џајићу колико је на 64 утакмице дао голова и у поређењу са Ривом, Скобларом и другим равноправно носио епитет „најбољег крила у Европи“.

Ако су ваши новинари имали задатак да изаберу најбољег нашег фудбалера онда су избор заслужили Бобек, Шекуларац и Милутиновић.

Хвала на простору.

— Хаџиабдић Дервиш, Мостар, 19. 9 1972. год.