О њима се не мисли на трибинама

Писати о Ћамилу Асанију, економу Партизановог фудбалског подмлатка није тешко. Он је искрен и говорљив, Сазнао сам безброј детаља од њега а да га нисам морао много питати. Једноставно: човек воли да каже оно што мисли и осећа кад је у питању његов клуб, његова личност, али само везана за „Партизан“. Верујем кад бисте га у некој другој ситуацији питали о његовом животу, невезано за фудбал, не бисте добили баш много података. Јер, он је повучен, човек који у сопственом раду налази мир спокојство, а узбуђење чува за фудбал, за утакмице, да ту експлодира у заносу, у тренутку тријумфа или туге.

АСАНИ: У Београд сам дошао 1958. год. једино ради „Партизана“. Ту сам се запослио, у грађевинском предузећу „7. јули“ као магационер. Наше предузеће је 1959. год. градило станове за Партизанове фудбалере. Једног дана су дошли: Јусуфи, Галић и Ковачевић да виде своје будуће станове. Пошто сам ја имао кључеве од станова одмах сам им показао све просторије. Ту смо се и упознали. Касније сам се упознао и са Славком Ивановићем секретаром фудбалског клуба, који је такође имао стан у истој згради. Он ми је 1960. год. понудио да пређем у „Партизан“ пошто су у клубу баш у то време остали без економа. Иако ми је плата у „7. јулу“ била далеко боља, ја сам позив примио са радошћу.

Прихватио је и Партизан Ћамила, топло и искрено, и пружио му прилику да ради свој посао онако како он најбоље зна. Пролазиле су године рада а на Ћамилов рачун су стизале похвале, признања. Сви су у клубу били задовољни његовим радом. За изванредне резултате омладинаца и за његов допринос тим успесима, добио је сат на поклон. Та пажња га је обрадовао као признање, као подстрек.

У том човеку има нешто неуништиво, на први поглед можда и пркосно. Та његова постојаност је велика љубав према фудбалу. Он живи, пати, радује се за фудбал. Али, све то наизглед тихо, неприметно. Ћамил каже да је доживео најлепше тренутке у животу кад је Партизан „млео и газио“ у Купу шампиона. То је најлепша слика и најупечатљивија страница једне историје коју је он доживео.

Ако Ћамила питате за љубимца међу фудбалерима, он вам то сигурно неће рећи: Он — како сам рече — подједнако воли све генерације и сваког појединца који је носио „црно-бели“ дрес. Сматра да ове године фудбалери могу бити први, али се стекао утисак да у то није убеђен.