Поводом написа: Доста је обећања — хоћемо дела!…

У прошлом броју „Партизановог весника“ објавио сам рубрику која је ставом и оштрином третирања проблема концепције игре и квалитета играча оних који би требало да материјализују те идеје, мало неуобичајено за писање у листу који припада једном спортском друштву.

Неочекивано, тај чланак је наишао на врло неповољну оцену код руководства фудбалског клуба, стручног штаба и самих играча. Нема сумње да су неки редови директно погађали појединце, али је готово немогућно критиковати рад једног колектива а да то не погађа директно одговорне личности.

Међутим, ако смиреном објективношћу анализирамо сваку написану реч видећемо да инкриминисани напис не пружа баш повод за тако бурно реаговање какво се догодило у фудбалском клубу Партизан, мада би било боље — сад увиђамо — да смо сачекали крај првенства.

Редакција листа „Партизанов весник“ чији сам главни и одговорни уредник имала је и има врло јасан став у третирању свих проблема 20. клубова Југословенског спортског друштва Партизан. Ми смо увек и доследно спроводили прокламовану политику ЈСД Партизан помно водећи рачуна о томе да је подржавамо и афирмативно пишемо о сваком клубу и свим спортистима.

Истина, наш лист поред пропагандног и васпитног карактера има и улогу критичара. Разуме се, увек и само конструктивно усмерену! Уосталом, ваше целокупно самоуправно друштво бори се за поштовање свих демократских принципа, па и тога да појединац сме и може слободно да изрази своје мишљење.

Као писац поменутог написа био сам (и остајем!) искључиво мотивисан једном жељом: да укажем на проблем, да му дам свој угао гледања без претензија на дефинитивност. Као дугогодишњи спортски новинар и, нота бене, квалификовани фудбалски стручњак сматрао сам да могу и да смем да идем у дубље анализе од обичног регистровања стања и догађаја. С тим правом и у најбољој намери пришао сам послу када сам писао рубрику која је довела до усијања нерава.

О искрености своје критике пошао сам од осећања да су Васовић и играчи исто толико редакцијски колико и клупски, па према томе ми не можемо никад бити против њих! Свако друго тумачење било би алогично и за нас неприхватљиво.

Као аутор могу да изразим своје жаљење што сам очигледно потценио осетљивост стручног штаба нашег клуба и играча.

Да се разумемо: ћутање често може да буде опасније од сваке казане речи! Ако би „Партизанов весник“ имао зазидано лице пред сваким проблемом и свим грешкама које чинимо у раду онда би и његова мисија била наопачке изврнута. Напротив, ми смо као лист једног спортског колектива успели да се издвојимо из клишеа свих клупских листова који су знали само за аплаузе, управо зато што смо увек имали став, што смо еминентном вештином умели да бранимо своје клубове а да ипак нађемо пут до срца и ума наших читалаца. И не само то: ми смо у овом, не баш радосном периоду резултата нашег фудбалског клуба, успели да сачувамо своје читаоце и не повредимо оне који воде клуб раде у њему или носе његов дрес. У условима једног оваквог листа то није ни лако ни једноставно.

Да се разумемо: ми за свој рад (а изглед, садржај и тираж листа довољно говоре) не тражимо признања, али нас боли када оно што желимо да иде из срца — срцу други примају осетљивост сумњичавих.

Можда ради комплетне слике није сувишно рећи да је редакција листа „Партизанов весник“ потпуно самостална економска јединица у оквиру ЈСД Партизан, да је једини званични спортски орган у нашој земљи који ради, живи и постојећи без динара дотација, па је и скромно суфицитан! Ми то с поносом истичемо, јер знамо да постоје клупски листови који се бесплатно деле, па имају и троструко мањи тираж од нашег листа.

Сасвим је извесно да су за такав успех потребне три ствари: демократски прилаз листу од руководства Друштва, велика оданост навијача и квалитет листа.

Да се разумемо: „Партизанов весник“ никада није сервилно мислио. Ни писао! Ми смо увек ишли пут битних ствари и због општег добра покушавали смо да имамо разборит и критичан став. То се допада читаоцима, прибавља нам њихово поверење и они нам верују и када хвалимо и када кудимо — тако нам они у својим писмима кажу.

Дакако, ми смо превасходно окренути клубовима, бринемо њихове бриге и радујемо се њиховим успесима. Читаоцима, незадовољним успесима, али са надом која увек тиња, потребна је некад топла некад оштра реч, али пре свега истина! Они на њу имају право!

Наша критика, зато што тежи да буде истина, не може да оствари оно што сви критиковани желе: да буде циркуско бацање ножева које увек промашује!

Напис „Доста је обећања — хоћемо дела!“ је несумњиво привукао пажњу, узбуркао дискусије и духове и преко очекивања редакције. Гледано са становишта фудбалског клуба и његовог даље успона дозвољавамо чак и ту оцену „да није прави тренутак за једну такву анализу“, па и „да је депласиран“. Али се никако не можемо помирити с тим да се само због једног чланка можемо удаљити од фудбалског клуба или бити на супротним странама.

Изгледа контрадикторно: али искрено сматрамо да је добро што су поједини другови из фудбалског клуба снажно изразили своја критичка гледишта на овај напис, јер ће то нама бити од велике користи. Уверили смо се још једном како смо значајан фактор у свом спортском колективу и јавности, па ћемо сигурни — поучени овим искуством — убудуће имати још развијенији осећај за меру и време.

Да се разумемо: то не значи да ће сваки новинар носити у глави апотекарске теразије, па мерити речи и слова, али је сигурно да ће они због нас, а ми због њих, мање грешити. Кажемо: мање јер је немогућно живети и радити, а не — грешити.

Тешко је само ако за грешке ближњих немамо разумевање.