Шта су показала последња три кола шампионата: Нисмо победили Звезду, али смо имали прегршт гол-шанси — Игре против Вележа и Жељезничара охрабрују и буде нове наде

Мегдан је подељен. Победа је припала бољем, сналажљивијем и агресивнијем партнеру — Звезди. И сасвим је чиста. Партизанови играчи и стручно руководство ту оцену и сами деле и ривалу су признали да је бољи у том дуелу.

Сви се слажу у једном: био је то дерби доброг, допадљивог фудбала. Неки кажу, чак, правог европског, односно енглеског фудбала. Основна одлика дербија је у офанзивности обе екипе. Без обзира на тренутни резултат, било у првом или другом полувремену, играло се офанзивно, на шампионском нивоу. Није било оног рачунџијског фудбала, тактизирање… И, Партизан, мада већ побеђен, (кад је противник водио са два гола предности), играо је офанзивно. Звезда исто тако, и кад је стекла преимућство — није „чувала резултат“. Дакле, играо се прави, отворени фудбал у коме је било шанси (скоро подједнако) за обе екипе.

Основна мана „црно-белих“ била је несналажљивост пред голом.

Навали — десетка, одбрани — петица!

Партизанов сусрет са Вележом донео је одличан фудбал београдским гледаоцима: велики број шанси, бројне мајсторије, јаке и веште шутеве и доста голова. То је први квалитет овог сусрета.

Други квалитет био је у занимљивости меча који је био чак и драматичан. Посебно, његов финиш.

И трећу карактеристику овог сусрета вреди посебно забележити. Тиче се Партизанове одбране. Како може једна сигурна победа — која чак и није била изражена головима — да се доведе на ивицу несигурности, готово да се прокоцка. И не би се смело рећи да је та одбрана и тада играла слабо чак и да није била пожртвована. Она се буквално „успавала“ и то три минута пред завршетак меча!

При тако офанзивној и ефикасној игри навалног реда и одбрана мора да пружи допринос. То је неодговорна игра, пре свега. Како је, на пример, Пауновић — тај велики борац — могао цело време да успешно чува мостарског голгетера Бајевића, а да му пред сам крај меча, за цигло три минута, дозволи да двапут затресе Партизанову мрежу?

Враћено самопоуздање

У Сарајеву Партизан је играо одлично. У првом делу борбено и офанзивно. Живаљевић, Бјековић и Катић имали су неколико изузетних прилика да постигну голове, који су са мало више среће или спретности могли бити и реализовани.

Борбеност је квалитет који је красио целу екипу на овом мечу. А то је оно што је у ранијим периодима Партизану често недостајало. Наш тим је наметнуо жесток темпо актуелном шампиону државе и по свему личи на себе из дана кад су у његовим редовима играли Бобек, Зебец, Чајковски или касније: Шошкић, Васовић, Галић, Ковачевић… Навала је вештом и брзом изменом места, изванредним комбинацијама и јаким ударцима демонстрирала фудбал високе класе.

И у другом делу меча, кад је и Жељезничар имао својих шанси, Партизан је господарио игром. Био је квалитетнија екипа.

Овај меч је показао, а посебно сусрет са Спартаком, да Катићу ипак највише одговара игри у нападачком реду. Његова изванредна брзина, агресивност, јаки ударци на гол могу још више да појачају пробојност напада, Катић је то у Сарајеву посведочио.

Бод од Жељезничара у Сарајеву, од шампиона државе, је за Партизана пун погодак. А игра, сви њени квалитети, вратили су пуно самопоуздање целој екипи и показали да се може играти и резултатски успешније.

Те игре охрабрују и буде нове наде.