КРОЗ НАШУ ЛУПУ
Још је Езоп тврдио за језик да је оно што је и најгоре и најбоље код људи. И ми се, ето, на многим спортским приредбама осведочујемо у ту древну истину творца прозне басне.
Јер: навијачка страст и клупска припадност подразумева (и захтева) да се воли колектив своје спортске опредељености; да се бодре своји љубимци и жели успех. Међутим, такво учешће навијача у спортској борби не значи одсуство поштовања партнера, екипе која је спортски ривал а не — непријатељ!
На жалост, у последње време на многим спортским теренима у нашој земљи догађају се такви навијачки ексцеси због којих црвене спортски радници, па и сами такмичари. Такву „подршку“ сигурно не жели ни један фудбалер, кошаркаш, боксер или било који други спортиста.
Нас у овом случају интересују наши навијачи, припадници Партизана. Понашање једне групе млађаних навијача на два последња дербија између старих ривала у фудбалу и кошарци заслужује посебан осврт.
На фудбалском дербију један део гледалишта на „југу“ био је бастион навијача Партизана. Били су бројни, врло бучни и са мноштвом црно-белих застава. Ватрено су бодрили свој тим, желели успех и показали висок морал, јер нису клонули ни онда када је Звезда постигла и први, па и други гол.
На жалост, у једном тренутку избачени су из равнотеже. Били су изазвани ружним гестом Звездиног нападача Карасија, који је пришао том делу гледалишта и сеирио на начин који није у складу са лепим понашањем и држањем једног спортисте.
Карасијева провокација учинила је да прокључа бес једног људског вулкана. Навијачи су изгубили контролу и њихове манифестације више нису биле у складу са оном добро познатом, културном и спортском подршком коју у увек поседовали припадници Партизана.
Оно што су они скандирали не спада у литерарне термине и нећемо их бележити. Али, то нисмо заборавили и пало нам је подједнако тешко као и сам пораз од старог ривала.
Веровали смо да је то била пролазна епизода једног безумља у мечу који иначе диже нервни тонус до горње границе. На жалост, преварили смо се. Нешто слично, вулгарно и ружно поновило се и у Хали спортова на Новом Београду када смо гледали кошаркашки двобој између Партизана и Звезде. Опет је једна мала, али врло гласна, група присталица „црно-белих“ скандирала такве погрде на рачун спортског партнера да смо зажалили што немамо восак у ушима.
Нема сумње да ти младићи страсно воле све клубове и спортисте Партизана. Али волети свој клуб и навијати за њега не значи и мрзети противника, вређати га и ниподаштавати. Такво схватање је увек било страно присталицама „црно белих“ и они су се, између осталог, и тиме издвајали од свих оних које су ниски инстинкти узимали под своје и дозвољавали да безумље у гласној повици или баченом предмету пређе у дело.
Желели бисмо да се овој теми више никад не вратимо, јер верујемо да се сваки тренутни неуспех може надвисити супериорношћу коју треба да поседује навијач нашег клуба. Уосталом, на то нас позивају богата прошлост и висок углед имена.