Ко су Ратко Каљевић, Мирко Мартиновић, Драган Тодоровић и Борис Беравс? Шта мисле о кошарци, о себи, о љубави?…
Партизанове наде
У једном од прошлих бројева „Партизановог Весника“ писали смо о томе да је ЈСД Партизан по својој кадровској структури најмлађе спортско друштво у Југославији. Кошаркашки тим Партизана је вероватно најмлађи међу члановима те многобројне спортске породице. Његови многи првотимци су дојучерашњи омладинци. А још је више оних правих јуниора који куцају на врата првог тима. Зато смо одлучили да вам управо неке од њих представимо. Одабрали смо четворицу младића из оне славне кадетске репрезентације Југославије, која је прошле године освојила чак и титулу европског шампиона. Да их одмах представимо: Ратко Каљевић, стар 19 година висок 203 см.; Марко Мартиновић, стар 18 година, висок 202 см.; Драган Тодорић, стар 18 година висок 186 см.; Борис Беравс, стар 18 година висок 185 см. Прва двојица су центри а друга двојица бекови. Драган Тодорић је недавно дошао из Краљева у Партизан а остала тројица су деца Партизана. Да бисмо бар донекле упознали ове младе спортисте, који ће ускоро доминирати кошаркашким теренима широм земље, поставили смо им неколико питања. Питања су за све била иста, а одговори, разуме се, различити. Ево тих питања и одговора.
П. ВЕСНИК: Могли сте постати фудбалери, пливачи, тенисери, али сте постали — кошаркаши. Зашто?
КАЉЕВИЋ: Почео сам да играм кошарку још као четрнаестогодишњак. О томе је одлучила — моја висина.
МАРТИНОВИЋ: Мене је наговорио професор физике да почнем да играм кошарку и, ето ја сам га послушао.
ТОДОРИЋ: Године 1968. случајно сам заиграо на једном школском турниру, а онда су ми многи саветовали да се озбиљније посветим кошарци.
БЕРАВС: Нама је професор фискултуре веома ретко дозвољавао да играмо кошарку у школи. Можда се зато у нама и пробудила жеља за кошарком; почели смо да се окупљамо на Калемегдану и да тамо, кришом, играмо.
„Бавио бих се кошарком вечито“
П. ВЕСНИК: Шта очекујете од кошарке?
КАЉЕВИЋ: Сваки млад човек има амбицију да постане неко и нешто. Без тога, мислим, не би вредело ни живети. Зато ја управо то очекујем од кошарке — да постанем неко.
МАРТИНОВИЋ: Кошарка пружа много. Зато и очекујем много.
ТОДОРИЋ: Ми, чланови кадетске репрезентације, очекујемо да ускоро заиграмо и у А репрезентацији. Ето, то очекујем.
БЕРАВС: Сваки свој слободан тренутак посвећујем кошарци и зато с правом очекујем да ми се све то врати.
П. ВЕСНИК: Рачунате ли с кошарком као занимањем?
КАЉЕВИЋ: Свака спортска каријера има и свој на жалост, кратак век. Зато остатак живота треба провести бавећи се нечим сигурнијим. Мислим на будућност.
МАРТИНОВИЋ: Иако веома волим кошарку, не бих никако волео да ми то буде занимање.
ТОДОРИЋ: Ја бих волео да се вечито бавим кошарком. Али знам да то није могуће…
БЕРАВС: Постоје, на жалост, играчке границе. Зато се треба на време обезбедити од неизвесне будућности.
П. ВЕСНИК: Шта вам кошарка пружа а шта одузима?
КАЉЕВИЋ: Кошарка ми пружа пуно лепих тренутака, али и одузима можда исто толико.
МАРТИНОВИЋ: Захваљујући кошарци доста са пропутовао и доживео, али и лишио се много чега: излазака, безбрижних тренутака, ћаскања, дружења…
ТОДОРИЋ: Моје слободно време је резервисано за школу и кошарку, а све остало је у другом плану. И нимало не жалим због тога.
БЕРАВС: Кошарка тражи много одрицања: утакмице, тренинзи, путовања. Али она ипак све то враћа у пуној мери.
Пре бих раскинуо с девојком него с кошарком
П. ВЕСНИК: Имате ли времена за љубав?
КАЉЕВИЋ: Па, нађе се времена. Али, мање него за кошарку. Пре бих раскинуо с девојком него с кошарком!
МАРТИНОВИЋ: Свакако…
ТОДОРИЋ: Мени је девојка остала у Краљеву. Засад водимо „телефонску“ љубав. А ускоро ће „прорадити“ возови.
БЕРАВС: То, свакако, није на првом месту.
П. ВЕСНИК: Имате ли времена за добру књигу, биоскоп, позориште?
КАЉЕВИЋ: У биоскоп или у позориште одем једанпут или два пут месечно. Или, можда, ниједан пут. А што се књиге тиче…
МАРТИНОВИЋ: У биоскоп и позориште одлазим само кад немам других обавеза.
ТОДОРИЋ: Раније сам у биоскоп одлазио само суботом, а сад ни суботом.
БЕРАВС: У биоскоп идем само кад имам слободног времена, а слободног времена немам готово никад.
П. ВЕСНИК: Ко су ваши идоли?
КАЉЕВИЋ: Пошто се бавим спортом, одлучићу се за спортисту. Мој идол је покојни Радивоје Кораћ, иако га никада нисам упознао.
МАРТИНОВИЋ: Мој идол је такође спортиста и кошаркаш: Крешимир Ћосић. Оличење играчког шарма, а и приватно изузетна личност.
ТОДОРИЋ: За кога бих се другог одлучио ако не за мог Краљевчанина — Симоновића, иако не носимо исте дресове.
БЕРАВС: Мој идол није ни спортиста ни Југословен. Његово име је Џ. Ф. Кенеди.
С навијачима до звезда
П. ВЕСНИК: Можете ли издвојити најзначајнији тренутак из своје каријере?
КАЉЕВИЋ: Европско првенство за јуниоре у Задру. Тада смо доказали да наша титула светског првака није случајна.
МАРТИНОВИЋ: Европско првенство за кадете у Горици. Тада смо победили Италијане у Италији.
ТОДОРИЋ: Мој долазак у Партизан. То је, вероватно, преломни тренутак у мојој каријери.
БЕРАВС: Европско првенство за јуниоре у Задру. Тада смо успели да тучемо Русе и да им преузмемо примат.
П. ВЕСНИК: Шта од вас могу очекивати Партизанови навијачи а шта ви од њих?
КАЉЕВИЋ: Партизан је најмлађа екипа у лиги, а то значи и најамбициознија. Уз борбеност верујем да ће то бити довољно да и навијачи буду задовољни.
МАРТИНОВИЋ: Потребна нам ја подршка навијача да бисмо заједно доживели звездане тренутке.
ТОДОРИЋ: Ја не познајем ни Партизанову публику ни могућности Партизанове екипе. Ипак се надам да ћемо ако не ове године оно бар идуће — водити главну реч у шампионату. Од навијача очекујем да нас бодре и кад губимо а мене да прихвате не као „странца“, већ као њиховог, рођеног.
БЕРАВС: Најмлађи смо у лиги, па верујем да ћемо ускоро бити и најбољи. Ове године у врху, идуће на врху.