Сениорска екипа друга у купу и првенству, јуниори други у купу — Партизан једини клуб Европе који има и мушку и женску јуниорску екипу

Недавно одржано атлетско првенство Југославије у Сарајеву уверило нас је да А. К. „Партизан“ незадрживо јуриша ка свом циљу. Клуб који је 16 пута био национални првак спрема „бум“ за следећу сезону. Основ за то су му досадашњи резултати. Ако се узму у обзир успеси мушке и женске екипе у јуниорској и сениорској конкуренцији „Партизан“ је најуспешнији овогодишњи атлетски Клуб у Југославији. Он је ризница националних и балканских рекордера и великих нада атлетике. Партизан је у овој години дао 14 репрезентативаца. Наш клуб је једини у Европи који има јуниорску екипу и у мушкој и у женској конкуренцији. У клубу има преко 150 атлетичара, али је у плану да се ова бројка повећа на преко 200. Са толиким бројем спортиста (наравно квалитетних) клуб ће се у идућој сезони упустити у битку за прво место у првенству и купу.

Ове године смо планирали друго место што смо и остварили. Екипа је показа ла да има велики потенцијал. У Сарајеву смо можда могли да будемо и први. Али, имали смо низ малера који су нас спречавали. Вољнов је дуже време повређен, Кошутић није учествовао на првенству. Стојичевић је скоро неспреман трчао и заузео треће место иако је балкански првак. Такмичило се још неколико неспремних атлетичара. Међимурец је у току трке на 1500 метара осетио јаке болове и то је био разлог што је заузео седмо место иако је до пред крај убедљиво водио. Све то указује да „Партизан“ има одличну екипу којој је потребно време да се вине у врхове, не само југословенске, већ европске атлетике.

Данашњој атлетској екипи недостају једино врхунски такмичари у бацачким дисциплинама. Али и за то постоје оправдања. Клуб нема куглане, теретане, доскочишта. За последњих шест месеци атлетичари нису ушли у теретану да вежбају. У таквој ситуацији илузорно је очекивати рекорде, тим пре што су наши атлетичари веома млади. Познато је да бацачке дисциплине доносе највише поена и да се на њима граде врхунски успеси једне екипе.

Имајући ово у виду управа А. К. „Партизан“ на челу са председником Омером Арнаутовићем преузела је кораке да побољша услове за рад атлетичара. Доскочиште је већ у изградњи. Куглана и теретана се могу добити једино уз разумевање ЈСД „Партизан“ у што ми верујемо. Тада нам преостаје једино изградња пластичне стазе. Колико је стаза неопходна сведочи нам то да сат тренинга на „Звездином“ стадиону плаћамо 20.000 ст. динара, а питање је шта се може постићи једним сатом тренинга. Изградња стазе би се уклопила у општи план реконструкције стадиона ЈНА и донела би велике користи не само атлетичарима.

А. К. „Партизан“ нема проблема с материјалне стране. Добијена средства се на почетку године планирају за потребе и клуб не може запасти у кризу. Колико се у клубу добро ради може да посведочи чињеница да се стипендије атлетичарима дају на време; да клуб финансира припреме за такмичења, да детаљно води бригу о свим члановима. „Партизан“ је први пут набавио специјалне „црно-беле“ тренерке само за наступе (100 комплета). Сви атлетичари су добили свечана одела за путовања и такмичења. Зар управа АК Партизан може нешто више да учини? Да. Она то и ради. Блискост и разумевање управе, тренерског штаба и такмичара је највећи допинг успесима. Просто је невероватно — али истинито — да председник и потпредседник клуба Бранко Поповић долазе сваког дана на тренинге и разговарају, помажу, раде запостављајући свој одмор, породицу… Они воде рачуна о сваком детаљу. То је израз савести, одговорности и велике привржености клубу али и изванредна школа младима како се воли и цени Партизан.

Ни после одржаног првенства нема затишја у атлетици. Припреме се одвијају, редовно, кују се планови. У тим плановима озбиљно са рачуна на војну гимназију, која је први сусед „Партизановог“ дома. Међу младићима се налази пуно талената. Овде је потребно једино заинтересовати младиће за атлетику и пружити им помоћ у стручном и тренерском кадру.

Следећа година је наша велика шанса и не желимо да је лако прокоцкамо. Име и углед АК „Партизан“ обавезују нас да истрајемо на путу који смо назвали повратак. Успешно довршавајући једну деоницу тог пута можемо констатовати да смо близу, веома близу, циља.