ИН МЕМОРИАМ

Његово стално место на трибинама стадиона ЈНА остаће заувек упражњено. Последњи пут сам га видео на утакмици Партизан — Челик. Сурово је сазнање да је то заиста последњи пут. Јер волео је неизмерно живот и спорт.

Он, Александар Гаврић, није био само обичан пријатељ спорта и Партизана већ и активан спортиста. Он је некада, као голобради младић, носио Партизанов дрес. Био је члан кошаркашке екипе, и да није постао познати глумац, постао би, сигурно, не мање познат спортиста. Дакле, два талента у једној личности. Наравно, није било могуће оба исказати. И зато се Аца определио за филмску уметност, коју је и студирао на београдској Академији. И постао је један од значајнијих појмова, појава и знамења у југословенском филму.

У својој не тако дугој и неприродно прекинутој каријери, одиграо је преко 50 запажених филмских улога. Био је један од носилаца југословенског филмског професионализма. Био је и много више од тога: изванредан човек, одан пријатељ, и велики приврженик црно-беле боје. Са колико је страсти волео свој Партизан то најбоље знају његови пријатељи; умео је некада и снимање да прекине да би видео неку важну утакмицу црно-белих момака.

Сећам се, у време када његовим љубимцима није ишло, био је утучен, готово несрећан. Али и велики оптимиста: веровао је да је то све пролазно. И добро је веровао. Али, нажалост, његов нестанак није био пролазан. Зато ће успомена на њега у срцима пријатеља Партизана (и не само њих) бити непролазна. Јер он је то, одиста, заслужио.