ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА

Година 1951. је једна од најпарадоксалнијих у досадашњим аналима клуба. Такав чудан биланс заиста се не памти. На домаћем плану неуспех до неуспеха. „Црно-бели“ су завршили првенствену трку тек на четвртом месту, са читавих девет бодова мањка у односу на шампиона Црвену звезду. Наш велики ривал освојио је своју прву титулу првака захваљујући само бољем количнику од другопласираног загребачког Динама.

У националном купу ситуација није била ништа боља. Друга екипа је елиминисана од Дубочице у Лесковцу, док је први тим неочекивано претрпео фијаско у четвртфиналу и то усред Београда — поражен је убедљиво од Војводине са 0:2!

Као мелем на рану дошао нам је изванредно успешан међународни биланс. Од 16 утакмица одиграних на западноевропским турнејама по Белгији, Немачкој, Француској и Енглеској наши фудбалери су добили 14, док су само две одиграли нерешено!

Ипак, највећи успех у овој 1951, који је компензирао сва незадовољства и разочарања навијача, био је први велики тријумф, тачније прва катастрофа коју смо нанели, вечитом ривалу — Црвеној звезди. У првенственом окршају, 17. јуна 1951, пред крцатим стадионом ЈНА (50.000 гледалаца), декласирали смо и нокаутирали „црвено-беле“ са 6:1. Такви резултати су до тог дана били незамисливи у сударима оваквих партнера, па је наша победа одјекнула сензационално широм читаве земље а у Београду је слављена све до раних јутарњих часова!

Почетак меча није наговештавао ни изблиза овакав исход. Пред трибином се постројио несумњиво најјачи тим који су наши ривали у то доба имали: Ловрић — Станковић, Дискић — Палфи, Ђурђевић, Ђајић — Огњанов, Митић, Златковић и Језеркић. На другој страни, у нашој екипи је било доста младих снага које на папиру нису уливале слично поверење. Тим „стремњи“, како су га навијачи крстили, истрчао је у овом саставу: Шоштарић — Лазаревић, Чолић — Јаковетић, Јовановић, Дреновац — Валок, Шијаковић, Бобек, Атанацковић и Стокић. Дакле, без Чајковског, са три полетарца у фору (Валок, Шијаковић и Стокић), тај тим је, на први поглед, бар за „четири фигуре“ био лакши од Звездиног.

Али, на запрепашћење читавог стадиона, још се играчи нису честито загрејали, а млади Шијаковић је већ у трећем минуту постигао водећи гол за Партизан. Шокиран овим неочекиваним успехом, противник је читаво пола часа тетурао као у нокдауну, а лукави мајстор Бобек није чекао повољнију прилику: са два мајсторска ударца повисио је до краја полувремена резултат на — 3:0!

И док је у паузи одушевљени табор „црно-белих“ приређивао овације својим љубимцима, присталице „црвено-белих“ су се у потаји надали великом обрту у наставку.

И до обрта је стварно дошло, али само у погледу стрелаца који су им тресли мрежу. Сада је Бобек преузео палицу диригента и режисера, а његове улоге тобџије прихватио се први пут — Марко Валок. У наредних 45 минута, овај дотле мало познати нападач, постигао је хет-трик и наговестио да ће бити фаталан за комшије. Утолико пре што је овог пута носио на леђима „седмицу“, а током наредне деценије загорчавао им је живот као „деветка“.

Занимљиво је да Звезда и није била теренски толико инфериорна као што то резултат показује. Да је другачије зар би наш вратар Шоштарић био оцењен „деветком“. Али баш због тога је овај меч и запамћен као велики, а расположени стрелци „црно-белих“ Бобек и Валок као креатори прве катастрофе у међусобним окршајима великих ривала!

После овог сусрета на трибини се први пут чуо епитет: Партизанов „парни ваљак“. У ствари била је то само његова клица и претходница. Права „казнена експедиција“ Партизан ће постати тек комплетирањем екипе таквим форматима као су Зебец, Милутиновић, Херцег!