ТРАГОМ ЛЕГЕНДИ И ДОКУМЕНАТА
За разлику од претходне 1951, наредна 1952. такмичарска година била је далеко узбудљивија и крцатија сензационалним фудбалским догађајима на домаћем и међународном, а и на репрезентативном плану.
Пре свега наше најзначајније такмичење, национални шампионат, доживео је још једном радикалну промену. По угледу на читав остали фудбалски свет одлучено је да се поново вратимо на лигашку сезону јесен — пролеће. Да би то могло да се оствари тек у наредној 1953/54. такмичарској години. У 1952. одржан је скраћени шампионат по групама у коме нисмо имали много среће, па смо још једном остали кратких рукава.
Атли као компензација за неуспех у првенству уследио је велики тријумф у Купу Југославије. По други пут смо га сместили у наше клупске витрине (први пут 1947.) и то после бриљантног пута који је завршен невиђеним слављем. У финалу нам је противник био вечити ривал, Црвена звезда, кога смо декласирали са 6:0! Била је то друга узастопна „шестица“ коју смо поделили „црвено-белима“ у две узастопне сезоне. За разлику од претходне, овог пута нисмо му дозволили ни да спасе част. Што је још важније, сада то није била победа само ефикаснијег тима, који је, иначе, у пољу био равноправан. Не, овог пута је то било поигравање мачке с мишом, лекција далеко супериорнијег партнера, који је доминирао током свих 90 минута у свим елементима фудбалске вештине. Зар је онда чудно што у наслову кажемо да је наш други трофеј Маршала Тита био уједно и — најслађи!
Овај незаборавни догађај одиграо се, као и претходни, у изванредној атмосфери. Пред крцати стадион ЈНА (50.000 гледалаца), 29. новембра 1952, на терен су истрчали тимови у најјачим саставима. Црвена звезда вероватно у најбољем издању које је у првој деценији имала. Кривокућа — Станковић, Зековић — Златковић, Дискић, Ђајић — Огњанов, Митић, Томашевић, Живановић и Вукосављевић (!). Партизан такође у сјајној композицији: Стојановић — Белин, Чолић — Чајковски, Стефановић, Јовановић — Валок, Веселиновић, Бобек, Атанацковић и Зебец!
Од првог минута Партизан је јурнуо на половину противника и није је напуштао читавих пола часа. У тим драматичним тренуцима пред голом „црвено-белих“ беснео је прави тајфун. Већ у фаталном 13 минуту, за Звезду још фаталнији Валок отворио је серију (1:0). Незадрживи Зебец је само 12 минута доцније неодбрањивим поготком (2:0) наговестио катастрофу противника, а Валок је још једним поготком (3:0) закључио биланс првих 45 минута!
Уместо да опорави шокираног противника, пауза је користила само расположеним стрелцима Партизана. Већ после четири минута у наставку Зебец је још једном затресао мрежу (4:0), а у последњих 10 минута Бобек (5:0) и Веселиновић (6:0) су употпунили катастрофу!
Колико је Партизан сјајно играо најбоље илуструје изјава капитена противничког тима, познатог интернационалца Предрага Ђајића, који је непосредно после меча изјавио у свлачионици: „Партизан ни када није био бољи!“ Да је то тачно посведочиле су и оцене које су сутрадан извештачи дневних листова дали фудбалерима победничке екипе. Ниједан није добио мање од осмице (!), Бобек је оцењен „деветком“, а јунак победе Бранко Зебец чак — чистом „десетком“!
Била је то круна једне помпезне јесени у којој је Партизанов „парни ваљак“ млео све пред собом и наговештавао своју коначну физиономију. Ретки су били противници који су напуштали поприште без кише голова у мрежи. Примера ради довољно је навести највећу победу која је икада постигнута у једном пријатељском мечу код нас: београдски нижеразредни клуб „Дорћол“ савладан је као спаринг-партнер чак са — 34:0!