ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА
Верујем да ће Партизан бити овогодишњи првак државе у кошарци:
- изванредно снажан тим, кондиционо готово до савршенства доведен,
- млада, свежа екипа, жељна афирмације и титуле,
- бескомпромисни борци који мељу све пред собом имајући на уму кош и само кош,
- изврсно је нађено јединство младости са искуством,
- на кормилу кошаркашке чете Партизана налази се данас несумњиво наш најбољи стручњак спорта међу кошевима, човек који је први у нашој земљи добио звање вишег саветника за кошарку на Високој школи физичке културе у Љубљани.
- на организационом плану екипе спроведена је у живот она парола „кошарка — кошаркашима“…
Сумњам да ће црно-белима поћи за руком да се домогну првог места:
- брзоплетост у завршници,
- смушеност и хаотичност која постаје кад противник води,
- већа хомогеност у екипи, да резерве не буду само пролазници у игри, а најмање окамењене фигуре на клупи,
- дуели са страним екипама сведени су на најмању меру,
- најмање још један високи центар недостаје у данашњем издању кошаркаша Партизана…
Нашавши се у дилеми сумњи и веровања, коначни салдо би ипак био у прилог тезе да је Партизан уз Звезду, тренутно најближи шампионском трону.
У прилог ове тврдње, уз све изнете тезе, чини ми се да крупну улогу игра Драгутин Чермак који игра рационалније него икада раније, то је данас заиста зрео кошаркаш, свестан да једна ласта не чини пролеће и да сам не може ништа да учини. Стога је своју игру и подредио колективу, да би кроз екипу нашао и најпотпунији израз свог богатог талента и рутине.
Не желећи никоме да изнесем увреду, најмање да потценим неког од играча, мислим да матадорска палица у постизању кошева припада Далипагићу: снажан, стабилан, брз и ефикасан — прототип савременог кошаркаша, за којим је, од одласка Борислава Ћурчића и Милоша Бојовића управо вапио табор црно-белих.
Зечевић, Латифић (сувише брзо прави личне грешке), Фарчић (све зависи од његовог тренутног расположења, не и од важности меча), Ђукић, Беравс и сви остали који воде битке у овогодишњем првенству, заиста су гаранција поборника мишљења да ће се трофеј намењен најбољем тиму наћи у 1973. години у витринама Партизана.
Учинила бих изузетну неправду кошарци ако не бих дала посебно поглавље и Ранку Жеравици. Можда је кроз њега требало и представити успех и данашњи квалитет Партизана…
Жеравица је унео рад и строгу дисциплину у екипу. Нема привилегија — нико. Од Чермака до — Беравса сви су изједначени. Свако зна свој задатак, али је тај задатак строго подређен квалитету сваког играча. Жеравица је, као што смо се у то безброј пут уверили, изврстан педагог. Не хвали играче. Увек је незадовољан. Хтео би више кошева, бољу игру. Он цени сваку победу —— и најминималнију — само кад тим игра.
Жеравица нема својих љубимаца у тиму. Не плаши се ауторитета ни једног играча, јер је он доказао да је, у свом послу, први међу најбољима.
Ово напомињемо пре свега зато што се све чешће жели да утиче на састав тима, на измене. Ранко то не признаје, нити схвата, најмање дозвољава. Мислим да је у праву.
За разлику од многих својих колега Жеравица не дозвољава мешање нестручњака у стручни рад. Наишао је у Партизану на апсолутну подршку.
Због свега овога била бих пре про шампионског звања — првог у тој врсти — на Партизан и његову кошарку, него контра. Пролеће, ипак. треба сачекати. У кошаркашком првенству није још завршено ни „прво полувреме“. На играчима, тренеру и управи црно-белих је да се и коначно докажу.