Уа, судија! Уа, судија!

Чује се то, често, и километрима од стадиона и осталих спортских 6орилишта.

Вичу људи:

Уа, судија, уа, судија!

Молим вас лепо, хоћу само да вас питам, људи:

Да ли је то лепо кад неко виче: Уа, судија!?

Како би било вама друже, месару, кад би вам судија ушао у радњу, а ви транжирате месо, онако како вас је мајстор учио још када сте били шегрт, па викне:

— Уа, месару!

Молим одговорите ми само?

Нисам чуо добро… Рекосте: имате јаке шаке… Добро, али не верујем да бисте га избили… Значи: нервирао вас је онај који је викнуо:

— Уа, месару!

Потпуно се слажем и са њим, и са вама.

Обојица сте у праву.

Људи сте.

Управо сам то желео да кажем: судија је човек.

Е, том другу судији, човеку, који се занимао спортом, после извесних испита пошло је за руком да другима дели правду.

Да, рецимо, дели правду двадесет двојици фудбалера, а тиме и хиљадама навијача.

Тежак је то задатак, мора се признати.

И одговор.

Није лако играти се са људским судбинама, па чак и кад је фудбалска лопта у питању.

Или: лопта којом се игра ватерполо.

Прича се да ни један тим света у ватерполу не би могао да буде састављен бар без тројице-четворице наших играча.

А сећате се, нажалост, да је судија упропастио наш тим. Буквално.

Судија — човек.

Ништа друго осим: људи морају да буду људи.

Нарочито они којима је дато неко право.

Не искључују се обавезе ни осталих.