Будући шампиони

Београд готово да више и нема предграђа. На месту уџерица и пољана јутром освану облакодери. Све је мање и мусавих, босоногих, дечака чија је једина забава да до мрака јурцају за крпењачом.

Фахрија Шекуларац један је од последњих синова правог предграђа, не тако давно највећег спортског извора талената. Дечаштво је провео у такозваном Прокопу, периферији главног града на узвишици код почетка велелепне „Газеле“. Остаће вечити заљубљеник у тај крај, у несташлуке научене у њему, који су му у многоме сметали да већ постане шампион ринга о коме се с поштовањем говори.

„Родитељи нису имали времена да ме контролишу. После осмогодишње школе додијала ми наука, више сам волео да лутам и уживам у игри“, сећа се Шекуларац. „Срећа је што се у близини мог стана налази дворана за вежбање боксерског клуба ‘Партизан’. Захваљујући тој околности посветио сам се песничењу. И нисам остао баш нико и ништа.“

Можда ће његов надимак најбоље објаснити о каквој је личности реч. Другови га зову „Богумил“. Не по припадницима верске секте којој је чак и помисао на рат била толико мрска да је неопозиво одбијала да се лати оружја; јер била би то ипак срамота за једног борца. Добио би име по епизодном јунаку једног филма. Момак по коме је наш Фахрија добио надимак је незаинтересован за све што се око њега догађа.

Баш такав је врло често и Шекуларац. Догоди му се да уочи важног меча у Бањалуци једноставно седне с друговима у аутомобил и крене пут мора. Успут схвати да је лакомисленошћу у ствари издао клуб и одлучи да пешке крене назад.

Мрзак му је дужи боравак у затвореној просторији. Школа је за њега већа опасност од куге. Ко зна колико смо га пута уписивали на разноразне занате. Издржао би месец-два и бежао главом без обзира. Али, да би остао доследан неким својим, у најмању руку тешко објашњивим, поступцима сваки слободан тренутак користи да чита Зилахија, Достојевског, Камија и многе друге књижевнике. Кафане, алкохол и дуван никада га нису привлачили.

„Мало ко од мојих вршњака из Прокопа може да се похвали неком дипломом. Радије смо проводили време по биоскопским дворанама и у беспредметним разговорима него у учењу. Видим да сам погрешио. Добро је што још увек нисам закаснио да надокнадим пропуштено. Доказаћу свима да и ту битку могу да добијем. Ускоро ћу стећи квалификацију професионалног возача, а од јесени почињем да учим и за трговца“, обећава Шекуларац.

Доспео је у боксерску дворану пре четири године. Довео га је наш некадашњи ас Ненад „Мечкица“ Милосављевић. Видео је да тај нежни дечак поседује неке особине које су и њега красиле. Шекуларац поседује дар да надмудри противника. Наставио је да се игра на рингу као некада по пољанама Прокопа. Био је, међутим, толико слабашан да су га старији терали из дворане за вежбање. Тек када су видели да их свако вече кришом посматра кроз прозор дозволили су му да им се придружи.

„Пустите човека у ринг и ту ћете најбоље, као на длану, упознати његове особине“, писао је чувени амерички књижевник Норман Мајлер.

„Тачно је да још увек не пружам колико могу“, потврђује Шекуларац. „Некада је то била последица неозбиљног вежбања, честог изостајања с тренинга. Сада ми се догодим да будем непријатно изненађен пошто немам довољно искуства за своју категорију. Почео сам као муваш и сваке године прелазио у тежу категорију. Сада боксујем у лакој, а у перспективи ћу боксовати и полувелтер категорији. И увек сам имао пех да је у категорији у којој наступам баш те сезоне најжешће конкуренција.

„Истина је и да боље боксујем на београдском рингу“, наставља Шекуларац. „Ту имам огромну подршку својих другова и осталих навијача Партизана. То ми даје снагу да боксујем свим срцем. Песничење је за мене пре свега вештина, а по ринговима у унутрашњости судије дозвољавају домаћем такмичару да удара малтене и ногама. Не волим такве борбе, једва чекам да гонг огласи крај. Знам да с тиме морам да рашчистим уколико желим да постанем шампион. И мислим да ће ми већ следећој сезони бити свеједно где боксујем.

„Кукавица ипак нисам. Никада још никоме нисам утекао са мегдана. А, боксовао сам са готово свим најбољим југословенским боксерима у својим категоријама. Чак ни они што су ме савладали не могу да се похвале да су ме ‘изударали’. Дуго сам наступао са повређеним носом, једва да сам могао и да дишем, па ипак сам се борио. Знам да је једини начин да демантујем људе што оспоравају моје квалитете да изборим место у националном тиму. Учинићу то првом приликом. Рашчистио сам сам са собом, марљиво вежбам за тај дан када ћу се срести са Вакићем и осталим изабраницима селектора. Већ на ‘Оскару’ и појединачном првенству државе или ћу бити најбољи у својој категорији, или збогом рингу“, тврди Шекуларац.

Несташко из Прокопа за минуле четири године изменио се у много чему. Вежбајући под надзором познатог рвача Читаковића од малишана кога је мало јача кошава могла да одува стасао је у делију од чије левице зазиру и најпознатији. Снага му је однела прилично брзине и покретљивости, али донела је што му је највише мањкало — веру у самог себе.

У скромној кућици Факрије Шекуларца, која иако опасно нахерена, нема трофеја, јер их он са своје 22. године и четири сезоне војевања није имао прилике ни да освоји. Убеђен сам да и једнога дана када његово име буду исписивали најкрупнијим словима на рекламним плакатима и награђивали га заслуженим трофејима неће та признања чувати као неке реликвије, ако их уопште буде чувао. А, управо та незаинтересованост и за друге ситне радости осим оних које носи у себи живот предграђа, спречила га је да се знатно раније закити најраскошнијом шампионском перјаницом.