Поводом 50-ог рођендана велемајстора Светозара Глигорића: Човек чије је име присно у целом свету има ту особеност — да нема непријатеља чак ни међу ривалима
Пред Глигорићем увек се осећамо као пред каквом громадом живота, живом персонификацијом древне шаховске уметности.
Ово је тренутак да се питамо што је одредило његову животну судбину, шта га је усмерило шаху! Свесна представа о тој игри или спонтано предавање њеној магији?
„Кад сам био у добу између 12. и 13. године шах је постао део мога унутрашњег живота“, каже Глига. „Прва љубав!
„Шах за мене никада није био лепши него тада. О њему сам сањао. Ни тада, а ни касније ништа у овом свету није могло бити привлачније и романтичније. Ни да данас не умем да објасним праву природу те чаролије. Сада могу једино да претпоставим да је то за мене у почетку био свет бајки. По природи сентименталан можда сам још дубље волео музику, књижевност, све уметности у којима се огледа лепота овог нашег злоћудног живота с трагично ограниченим трајањем.“
За Глигорића је шах тражење коначне истине о њему. У тој дугогодишњој концентрацији на откривању закона који владају на плочи сваки велемајстор света ствара своју „правду“. Глигорић у сваком мечу покушава да брани „своју истину“ и труди се да готово увек апстрахује личност противника.
Шах Глигу одваја од практичне реалности и одводи у један други свет у коме је спорт и тако га доживљава забораву свакодневнице.
„Шах је делимично уметност, делимично спорт“, даје своје тумачење Глигорић. „Уметност илуструје лепоту логике а шах је помоћно средство у изучавању њених закона. Због такмичења — борбе, шах је спорт и тако га доживљавају љубитељи који прате наше резултате. Садржај борбе је уметнички! Шах је довољан сам за себе. Досад нисам налазио потребу да га дефинишем. Волим игру на 64 поља, због њене борбености, њених неслућених комбинација, због њеног садржаја… Дакле, закони који владају на табли привлаче. Нема неправедности, све је последица, све је смишљено да не кажем ингениозно. Вековима је стварано оно што данас чини ову игру тако привлачном. Шах је добио димензије какве није имао у прошлости и почиње да бива вредан пажње и ауторитативних друштвених фактора. Лично, мислим да је шах у још увек на чедној средини између признања и сумње…
Светозар Глигорић је један од светских рекордера по броју одиграних партија (око 4100 званичних, а око 17 хиљада брзопотезних и симултаних). Одликован је више пута (два пута за оно што је у шаху учинио) Носилац је медаље за храброст и ордена заслуга за народ, као и „Мајске награде“ СР Србије.
За своје највеће успехе сматра победу у Даласу, резултат у мечу Југославија — СССР у Лењинграду (шест поена из 8 партија) против совјетских велемајстора и најбољи резултат на Олимпијади у Минхену и на европском екипном шампионату у Хамбургу (на другој табли, испред Ботвиника).
Цени даровитост, но исто тако високо поштује и рад. Био је и остао комплетно пунокрвни шаховски човек, чији је дијапазон много шири и излази из сфера спорта и забаве.
Говоре да нико више не мрзи приврженост и фарисејство од Глиге али нико није до те мере суптилан и деликатан када се подсмева људској ограничености, површности и лицемерју. Благ је, племенит, дружељубив и доброчинитељ у мери која га издваја од свих великана шаха.
Префињеним чулом и финим манирима увек се уздизао изнад свакодневних ординарности премда нема илузија о овом свету и људима. Зна да је свет хаотичан насељен злом и често далеко од истинољубља.
Пуне две и по деценије Глигорић се активно бави новинарством. Написао је и више шаховских књига и публикација од којих су неке, преведене на многе стране језике. Његова најновија књига о мечу Спаски — Фишер одржаном у Рејкјавику 1972. године, убрзо је постала светски бестселер!
Захваљујући своме интензивном бављењу спортом, као и својој равнотежи, непрекидно је остао виталан, крепак, амбициозан и задивљујуће комуникативан. Најкраће, тајна Глигорићевих великих успеха на шаховском и нешаховском подручју без сумње лежи у снажној хармонији целог његовог бића.
Глигорић је освојио титулу мајстора на аматерском турниру у Загребу 1939. године. Ратне године су прекинуле његов развој. Био је шампион Југославије сам (или је делио титулу) 11 пута. Победник турнира у Варшави 1947. као и турнира у Мар дел Плати 1950. и 1953. године; зонског турнира у Бал Пирмонту 1951. Такође, Штаутоновог спомен-турнира 1951. и у Хелсинкију 1952. 1960. и 1961; делио је прво место са Решевским у Даласу 1957. Учествовао на свим послератним Олимпијадама. На Олимпијади у Минхену 1958, постигао најбољи успех на првој плочи, а у мечу против СССР-а, у Лењинграду 1957, освојио за југословенску екипу шест поена из осам партија. Делио прво место у групи велемајстора на међународном Турниру ослобођења Београда 1969. где је учествовао и некадашњи првак света Михаил Ботвиник. Три пута учесник турнира кандидата.
И, најзад, бранилац „осталог света“ против СССР-а. Играо је на петој плочи и преко пута себе имао је совјетског велемајстора Јефима Гелера — и био поражен са 1,5:2,5.