У аналима сваког па и нашег клуба златним словима остају вечно записане рекордне победе: у првенству, купу, на интернационалном и пријатељском плану. Ипак, најдрагоценије, будућим нараштајима „црно-белог“ дреса најмилије, остају заувек рекордне победе над вечитим ривалом Црвеном звездом. Поготову ако су забележене у официјелним такмичењима, да не говоримо о оним трофејним који су одлучивали — о титули!
Прву такву победу, а други по реду катастрофалан пораз у историји досадашњих међусобних окршаја, забележио је Партизан над „црвено-белима“ 23. новембра 1952. године, у финалу шестог Кула Југославије. За оно време крцат стадион ЈНА (50.000 гледалаца), ауторитативна пиштаљка најцењенијег арбитра Васе Стефановића и две супер-момчади какве су у то време биле екипе „вечних ривала“, обећавале су гледаоцу истинску гала-представу, ретко виђену драму, у којој ће победу вероватно одлучити само гол предности. А када се окршај завршио, на семафору је остало за историју: Партизан — Црвена звезда 6:0!
Таквом епилогу није се надао ни највећи оптимист из нашег табора, нити га је очекивала најцрња злослута из противничког. Зар је онда чудно што је еуфорија наших навијача еруптирала невиђеним салвама славља и одушевљења све до следећег јутра и што су противничке заставе пале, у дубокој тузи, на пола копља?!
Сам меч је протекао у невероватно супериорној игри разигране Партизанове машине, која је као „парни ваљак“ 90 минута без престанка дробила све пред собом. Методично, систематично, без застоја, равномерно из минута у минут. О томе најбоље сведочи и кретање резултата који је био подједнако распоређен на оба полувремена: по 3:0 у сваком делу игре!
Већ до 35. минута Звезда је три пута кретала са центра! Серију је отворио, за комшије вечно фатални, Валок (13 минут), да би само 12 минута доцније незадрживи Зебец повисио на 2:0, а Валок 10 минута касније страховитом гранатом потпуно дотукао противника. У супротно очекивањима „црвено-белих“ навијача, пауза није користила њиховим љубимцима. Напротив, разиграна навала Партизана матирала их је и по четврти пут већ у 49 минуту — завршни потез повукао је Зебец. Последња два гола, постигнута у финишу, маркирали су: Бобек (80 м.) и Веселиновић (84 м.).
Занимљиво је да ниједан од актера у Партизановој екипи није сутрадан био оцењен ниже од „осмице“, Бобек је добио деветку, а јунак меча Бранко Зебец — чисту десетку. Ипак, по субјективној оцени аутора ових редова, који је био очевидац меча, један момак је надмашио све — неупадљиви, али свуда достижни режисер тријумфа, изванредни Тоза Веселиновић.
Други куриозум овог сусрета је у чињеници да је Звезда била надиграна као никад више ни пре ни после тога. Уосталом и познати интернационалац, капитен Црвене звезде Предраг Ђајић, није после меча часио да нам ода признање за изванредну партију. „Партизан никада није играо боље и против њега се није ништа могло!“ — рекао је без околишења.
Историји припадају и састави тимова у овом незаборавном спектаклу. Партизанов је изгледао овако:
Стојановић — Белин, Чолић — Чајковски, Стефановић, Јовановић — Валок, Веселиновић, Бобек, Атанацковић и Зебец.
А Звездин: Кривокућа — Станковић, Зековић — Златковић, Дискић, Ђајић — Томашевић, Митић, Огњанов, Живановић и Вукосављевић.