…Куглашком клубу Партизан потребни су услови за рад, а пре свега аутоматизована куглана.
Можда није сувишно у овим тренуцима, када куглашки клуб Партизан води огорчену и пресудну битку за свој опстанак, написати неколико редака о волонтерима из Ђушине улице број 5 и на тај начин упознати спортску јавност, симпатизере „црно-беле“ боје, а пре свега Спортско друштво Партизан с невољама које муче овај изузетни колектив.
Материјалне могућности овог клуба су свакако испод захтева савременог куглања у Југославији, јер је Спортско друштво Партизан, из објективних разлога, последњи пут дотирало куглаше пре дванаест година. Више од једне деценије „животарили“ су од сопствено остварених прихода (чланарине, клуба, прилога верних чланова, издавања куглане другим екипама) и уз симболичну помоћ Друштва.
Данас, када су потиснути из куглане Дома ЈНА (која је постала спремиште кулиса и разног инвентара) и стиснути у Ђушину улицу, где нема нормалних техничких услова за рад и тренинг, све више се указује потреба за савременом организацијом тренинга и такмичења. Чињеница је да је због тих разлога и расформирана женска екипа, која је својевремено била једина куглашка екипа у Београду.
Иако су куглаши Партизана дуги низ година најбоља екипа у граду и Републици, њихове жеље и амбиције су далеко веће. По квалитету наши куглаши ништа не заостају за такмичарима Хрватске и Словеније, па ипак, не могу равноправно да воде битку за прво место са овима, јер куглане у којима се тренира не одговарају стазама на којима се одржава такмичење. Зато није ни чудо што се ваши такмичари не сналазе на аутоматизованим стазама, када дођу са једне овако лоше, као што ја стаза у Ђушиној улици. Примера ради навешћемо да Љубљана има 50 куглашких стаза, а Словенија преко 200. У Хрватској је слична ситуација као и у Словенији. У Србији, на пример, ствари не стоје тако. Има укупно три куглане са 8 стаза, које су саграђене у периоду 70/71. година. Београд има само једну аутоматску куглану са четири стазе на Ташмајдану. Када се све ово узме у обзир онда није никакво чудо што наши куглаши већ годинама не могу да преузму примат у оквиру државног првенства.
Тешкоће
Председник куглашког клуба Раде Матијевић и његови верни сарадници: потпредседник Јосип Јандрлић, Вељко Максимовић, Живко Ђуровић, Андрија Пантовић, Миховил Антонић, Владо Чуић, Милорад Влаховић и Зоран Савић, одржали су пре извесног времена састанак, на коме су закључили да је једино могуће учинити корак напред, уколико се изврши аутоматизација куглане (аутоматско враћање кугли и постављање чуњева електронским путем). Овим би се смањили и материјални трошкови, јер је потребно плаћати људе за обављање овога посла.
У току су преговори са „Електроводом“, предузећем за постављање електронских уређаја. Укупни трошкови за модернизацију куглане износили би око 250.000,00 динара, од чега је клуб већ обезбедио 100.000,00 динара. С правом ови људи очекују помоћ Друштва и уколико би наишли на разумевање, куглаши сматрају да би за дужи период били „скинути“ са дневног реда. Уосталом то је и дужност и обавеза Спортског друштва Партизан да помогне овом колективу, који је дуги низ година био задовољан само тиме, што је носио име Партизан и што је и у овом спорту извршио пионирску мисију у Београду и у ужој Србији.
Иначе, за куглашки спорт влада велико интересовање. Не само од стране омладине, студената, радника, већ и старијих људи. Међутим, интересовање, које влада не може бити задовољено, јер куглана није оспособљена да прими све оне који би то желели. Млади, који долазе и од којих се очекује да сутра замене оне старије такмичаре, могу да тренирају сваких петнаест дана, а првотимци сваке друге недеље закупљују куглану на Ташмајдану да би тамо тренирали. Због тога није никакво чудо што се чланство осуло, па је од 275 чланова (док је Партизан имао примат у граду било 5 мушких и и женска екипа) остало око 90 чланова од којих је свега 30 активних.
Прави аматери
У духу садашњих друштвених кретања, актив комуниста који ради у клубу (а њих је 50% од укупног чланства) види плодно тле за рад са људима разних друштвених структура, који се окупљају око клуба. Сачињен је дугорочан програм рада у оквиру деловања куглашког клуба Партизан. Стало се на становиште да је неопходно и даље неговати прави аматеризам, који влада у клубу од формирања до данас и који се није извитоперио, као што је то случај у другим гранама спорта. Циљ клуба је да ствара спортисте који ће бити васпитавани у социјалистичком духу; стварање сопственог судијског и стручног кадра који неће користити само Партизану, већ куглашком спорту уопште.
Управа клуба је спремна да још једном покуша да преговара око куглане Дома ЈНА, коју би требало оспособити за тренинг и такмичење. С мало више разумевања, а у циљу општег интереса, и више улагања у ту куглану клуб Партизан би добио много. И не само Партизан. Сигурно је да би се ту скупљало (као што је то било и ранијих година) и тренирало 80% резервних и активних официра и старешина ЈНА. Зато затварање ове куглане представља апсолутни промашај оних који су такву одлуку донели. Генерал Брстина, који је задужен са рад са омладином при клубу види идеално решење у овој куглани за рад са младима. Овако услова за рад нема, мада је стручни кадар обезбеђен, па се чланови временом осипају и одају другим активностима, а што ни у ком случају није интерес клуба.
Овај проблем куглашког клуба, тесно је везан са проблемом запостављања рада са младима, проблемом рекреације и врхунског спорта. Зато је неопходно да се одговорни другови из Спортског друштва Партизан, па и из СОФК Београда и Србије више ангажују око оваквих проблема.
Пријатно би било чути, а и врло корисно, да је пружена тражена помоћ овом колективу, чиме би се отклонили сви проблеми, а и избегла деликатна ситуација да се иде на интерни зајам (као крајње решење) што ни у ком случају не би смело да се догоди.