Бивши асови Партизана под салвама аплауза на теренима Француске: Иван Ћурковић, Милан Галић, Љуба Михајловић и Милан Дамјановић изванредним играма у Првој лиги „триколора“ на својеврстан начин служе на част црно-белом дресу у којем су се винули у сфере фудбалских звезда

Протекло је готово деценију и по од оног лета када се Милош Милутиновић — први из галаксија „црно-белих“ звезда отиснуо у далеке светове фудбалске печалбе. Многи су се повели његовим примером, но није нам циљ да их набрајамо. Повод овим редовима је последњи са дуге листе Партизанових интернационалаца — голман Иван Ћурковић, који сада у дресу угледног француског прволигаша Сент Етјена, на свој начин, врло убедљив, репрезентује не само југословенску голманску школу већ и све врлине стечене у једном клубу дугих и часних традиција. И, није нам ни намера да југословенском љубитељу фудбала или пријатељу „црно-белих“ представљамо Ивана као играчку фигуру или личност. Његов фудбалски и људски профил је толико маркантан да у извесном смислу штрчи у галерији еминентних спортсмена који су одано и часно зидали историју и углед нашег фудбала.

Наравно, жао нам је што Ивана не виђамо више као команданта последње одбране у биткама Партизана или националног тима. Утеху тражимо и налазимо у информацијама које стижу из Француске и, оно што се потврђује готово сваки дан, испуњава нас поносом.

„Најуспешнији бизнис који је икад до сада француски фудбал направио у куповини страних фудбалера је голман београдског Партизана Иван Ћурковић! Сваки сантим који је Сент Етјен исплатио за овог бриљантног југословенског аса претвара се у 24-каратно злато!“ То су речи једног од француских новинара, једног од Иванових обожавалаца које тако лако стиче.

„Ако ишта подиже класу Сент Етјена онда је за то превасходно заслужан Ћурковић чије се ангажовање несумњиво исплатило што је тако редак случај са странцима на фудбалским теренима Француске. Каже опет, један други коментатор.

„Ћурковић не престаје да нас зачуђује“ наслов је једног од последњих написа о Ивану у париском специјализованом часопису „Бит“ (Гол). И пише, даље, између осталог:

Често се говори: расни голмани достижу свој зенит тек после тридесете године. Када је реч о Ћурковићу ми се готово и не усуђујемо да замислимо шта ће тек бити кроз две године… Јер, бивши голман Партизана још није достигао свој максимум! Он је чудесан феномен, млади одбрамбени играчи Сент Етјена могу да благосиљају судбину која им је поклонила једног оваквог човека.

Стасит и витак, лукав и неустрашив, племенит и храбар и могло би се навести још небројано његових врлина, али он се чини, он јесте — савршен…

Милиметарски прецизно постављања, дегажмани, сигурност, рефлекс — дуго би се могле низати његове фудбалске карактеристике. Речју, менаџер Сент Етјена Пјер Гаронер био је истински надахнут када се одлучио за овог изузетног фудбалера, сјајног човека; прототипа модерног професионалца.

И, када се зна да још није достигао свој врхунац намеће нам се питање: докле ће све стићи?

Овај цитат о Ћурковићу само је један од многобројних и последњих. Зар је онда чудно што је стекао опште симпатије широм Француске или што је, недавно, селектор француске репрезентације Жорж Булоњ изјавио да би „потписао све бланко чекове на овом свету када би Ћурковића могао да има у својој селекцији“. Држећи предавање групи младих и перспективних голмана препоручио им је да помно студирају Ћурковићев голмански манир и стил „као пример идеалног савременог голмана“…

И кога од нас не би радовало све ово што сазнајемо — од других — у популарном „Ћурету“, како смо га ми називали или о „Ивану Грозном“ по надимку који је стекао од противничких нападача у Француској.

Додајмо још и ово; крајем прошле године, када су се у Француској бирали најбољи фудбалери и протеклих двадесет месеци, на ранг — листи „легионара“, Ћурковић је био пети иза Скоблара, Ериксона, Кеите, Магнусона, а испред Пантелића (Бастија) и свих домаћих голмана, а у Француској је тек осам месеци!…

У овом тренутку, према оценама стицаним на првенственим утакмицама дели пето место са Ландијем (Лил) уз 94 освојене „звездице“.

Међутим, Ћурковић није једини, у овом тренутку, из Партизанове интернационалне гарде који задужују фудбал „триколора“ својим играчким оболом.

Један од најистакнутијих је бивши „црно-бели“ штопер Љуба Михајловић, стуб одбране Лиона. Шта више, он је за две „звездице“ богатији од Ћурковића — укупно 96, на трећем месту из водећих Хука (Ница), Мишела (Нант) и Дропсија (Валансијен) са 99 „звездица“ и Галине (Анже) — 97. Михајловић је уједно тренутно најбољи центархалф у Првој „дивизији“.

Још двојица Партизановаца су у прволигашкој елити. Дамјановић (Анже) и Галић (Ремс). И они су сада стандардни у првим екипама својих клубова. Дамјановић се увелико опоравио (после жутице) и враћа се у уобичајену форму. Из недеље у недељу је све бољи и високо је цењен као и његов клупски колега Сарајлија Антић.

У последње време све више се у позитивном смислу говори и о Милану Галићу који се опростио од Партизана пре више од шест година. После „гостовања“ по Белгији, обрео се у екипи Рејмона Копе — Ремсу. Једно време је осцилирао у форми, а имао је и велику конкуренцију у Аргентинцу Онису. Изборио се за место у тиму, поново је онај стари, искусни срчани нападач чије име после лигашких окршаја чита већ у насловима!