Прва утакмица, у пролећном делу првенства, завршила се онако како се и очекивало.

Партизан је дао три гола Сутјесци, из Никшића, примио један (догодило се то у седмом минуту игре, неочекивано) и освојио два нова бода.

Није, можда, претерано рећи да се овим бодовима Партизан веома озбиљно приближио свима који имају намере да освоје и прво место.

Но, могућно је да то учини само један тим, а уколико буде наш одлично!

О свему томе — други пут.

Сад о ономе што је најважније, у овом тренутку.

У недељу су, рекосмо, освојена два драгоцена бода.

Вукотић је три пута затресао Рацићеву мрежу, а да је било и мало више среће, и мало више сналажљивости, мрежа Никшићана могла је да буде и пунија.

Управо: кад тим побеђује, кад даје голове, кад се залаже, кад сви трче по терену, кад је свако у непрекидно у акцији (колико успешно или неуспешно — питање је), онда сви ми постајемо незајажљиви.

Желели бисмо, баш као што сам рекао, да пунимо мреже, да једноставно деградирамо противника. Да га декласирамо.

Желели бисмо да наши фудбалери буду што активнији, а заборављамо да једна утакмица траје деведесет минута, па ако је још судија некоме наклоњен (било коме), може да траје и дуже.

Па, молим, издржимо и ми толико, стојећи на трибинама — а ноге нас заболе.

Једно је сигурно.

Недељна утакмица није била тако лепа, али донела нам је два бода.

За почетак доста.

Сви морамо бити задовољни.

И нека тако буде сваке недеље, па доста!

Најважније је да схватимо ни један противник није — мали.

Свако игра фудбал.

И они са чела.

И они са зачеља.