О онима због којих се фудбал воли: Сагледавши фотографију своје изузетне играчке личности Бора Ђорђевић боље објективизира себе, свој тим, репрезентацију и мења однос према игри

Бора Ђорђевић је млад човек који тек сад после војске гради од себе личност. Годину и по дана био је изван фудбала. Кратко је време да би био заборављен али врло дуго за озбиљна размишљања.

„За мене је служба у армији била спасоносна“, искрен је Бора. „Све је тамо било позитивно. Научио сам се на ред и рад, на обавезе и одговорност. Одједном ми је прозор кроз који гледам у живот постао широк и светао. Сад другачије мерим све у себи и око себе. Некад сам био охол, дрско самоуверен, пун себе… Данас живот примам са крајњом реалношћу. И фудбал. Моје време тек долази. Сад знам шта ми значи Партизан и први пут у животу жудим да играм за репрезентацију“.

Посматрам га док разговарамо. Оставља утисак човека који је скупио своје мисли, постао озбиљан, мисли на сутра и без остатка се предао фудбала. Он је сад и с погледом унутра и даље од тренутка. Ни трага од оног некадашњег шармантног несташка.

Истина, Бора је увек припадао људима неегоистичне природе. То су она широка бића која у себи носе љубав за ближње и вољу да оно око себе мењају на боље не само себе ради. Кад Бора воли — воли са особитим заносом и кад мрзи — мрзи свом жестином.

Само фудбал

Интересовало ме је каква је разлика између оног Партизана, који је оставио пре војске и овог који га је дочекао.

„Сваки вођ и тренер доносе нешто ново“, констатује Бора. „Васовић је за кратко време учинио много. У сваком погледу, а посебно на плану професионализације и тима и клуба. Он је енергичан човек. Зна шта хоће и уме да се избори за оно у шта је он убеђен. Посебно је драгоцен за играче, јер не води рачуна само тренутно о нама. Брине и за наше сутра. Изненадио сам се колико га играчи воле и цене. Можда и плаше, јер има оштар језик, али је објективан. Велики је у даривању и немилосрдан у кажњавању. Мој један мали неспоразум са њим одмах по повратку из војске коштао ме је 200 хиљада старих динара. Био сам љут. Сад видим да је био у праву. Мислим да су он и Владица Ковачевић сјајан тандем. Изванредно се допуњују и с њима Партизан мора постати велики тим и моћан клуб.“

„Очекујете ли и неку титулу?“

„Можда Куп Југославије већ ове године. Чини ми се да доста заостајемо за водећим екипама, па су слабији наши изгледи да се ове године боримо за шампионску круну, мада се не предајемо, Све ће бити боље у новом првенству. И ја још нисам сасвим спреман, мада тренирам више него икад. Сав сам се предао фудбалу. Хоћу да се искажем до краја, да будем играч велике екипе и сталан репрезентативац. Раније сам био равнодушан према државном тиму. Сад живим за то да будем у најбољој једанаесторици. Раније сам много причао, критиковао… Сад ћу више да играм и да се доказујем. Хоћу признања свих, не само стручњака и навијача Партизана.“

Трансформација

Бора Ђорђевић је на површину врхунског фудбала искочио врло млад. Одмах је свима било јасно да се ради о играчу вансеријске снаге и моћи. Очекивала се најсјајнија звезда на своду неба југословенског фудбала, Међутим, досад је Бора дао мање него што је требало. То га боли. Он се не мири с тим да су играчи далеко мањег формата више пута од њега обукли дрес репрезентације. То буди у њему један инат, једну помаму да свима докаже да су грешили што су га запостављали.

Но, треба рећи да у овом случају није у питању агресивна таштина једне лоптачке звезде, већ напросто једна здрава спортска амбиција. Дакако, у тој процени постоји и јако изражено себеусмеравање. Наиме, Бора зна (и признаје) да је у његовој игри било много ларпурлартизма, да је често тежио забављању, мислио на естетску страну потеза и занемаривао обавезност у игри. Међутим, са биолошком зрелошћу Бора постаје и играчки зрео.

„Знам разлоге зашто нисам постигао онолико колико сам могао“, констатује популарни ас. „Радикално сам изменио однос према игри, тренингу и животу. Први пут од када се бавим фудбалом вежбам и код куће. Из игре сам одстранио све оно што не води успеху тима а иде на јевтино лично истицање. Желим да целој екипи дам ту јако наглашену колективну ноту. Сви ћемо бити поштованији фудбалери ако Партизан буде велики тим. Успех екипе је истовремено и дело сваког од нас. Ја сад „гризем“ више него икад. Играм са великом обавезношћу и одговорношћу. На утакмици против Чукаричког бацао сам се противницима у ноге, улазио оштро у дуеле, уклизавао… “

Живећи живот сви смо ми имали своје „луде године“, дане када смо мислили да се сунце рађа због нас. Али, временом долазимо до памети и озбиљности и тек тада смо зрели и за живот и за посао који радимо. Бора је стигао до те тачке. То је добро за њега, за Партизан и југословенску репрезентацију.