Играо: 1946 — 1958.
У клубу: КК Пролетер и КК Партизан
Репрезентативац:
На месту: крила
Занимање: професионални кошаркашки тренер
Као што наше комшије, са Калемегдана, „црвено-бели“ — кошаркаши, сматрају својом легендом из прве послератне генерације Александра-Сашу Геца, тако за нашу „црно-белу“ кошаркашку породицу Вилмош Лоци представља вечити мит. И не само за нашу већ и за читаву југословенску кошарку. Ако бисмо генерацијски поређали највеће играче под кошевима који су у нашој земљи икада рођени, онда би редослед до ове садашње генерације био несумњиво: Лоци, Кораћ, Данеу. Према томе, Вилмош Лоци је један од три највећа аса југословенске кошарке свих времена!
У нашу породицу је дошао 1950/51. и за све време док је носио „црно-бели“ дрес био је најбољи кошаркаш не само Партизана, већ и најјаче националне селекције. Шта више и на свим европским и осталим шампионатима, на којима је учествовао, по оценама стручњака редовно је улазио у састав најбоље петорке шампионата!
Шта је то што је одликовало изванредну кошаркашку личност Вилмоша Лоција, што је чинило јединственом и непоновљивом и по чему је он био за копље изнад свих савременика? Пре свега то су изузетне физичке диспозиције какве можда више никада није имао ниједан наш кошаркаш, а онда и беспрекорна техника, која се истина није граничила с харлемовском виртуозношћу Саше Геца, али је зато била кудикамо рационалнија. У синхроном садејству тих особина Лоци је био и остао наш најкомплетнији кошаркаш!
Кад је реч о његовим физичким особинама треба одмах нагласити да су оне биле готово „наднаравне“. „Лоци није обичан човек, то је гвоздена машина која све меље и никада не стаје!“ — говорили су често чак и најзагриженији припадници супарничких табора. А како је та „машина“ у пракси деловала најбоље илуструје чињеница да је често сам умео да победи екипу вечитог ривала, која је тада била неприкосновени, десет година узастопни првак државе!
Поред изванредне физичке снаге, метеорске брзине, издржљивости и упорности којом је парирао као од шале сваком противнику, Лоци је поседовао и сјајну бал-технику у изванредне пуцачке способности. Није било дистанце са које није био у стању да погоди кош, а сигурно је претеча оних првих, незаборавних голова које је постизао „полухорок“ ударцима са стране. Најактивнији у пољу, несавладив под сопственим кошем, био је далеко најбољи стрелац у нападу — редовно први голгетер КК Партизана и националног тима.
Каријеру је завршио у свом матичном клубу „Пролетеру“, у који се на заласку своје спортске звезде поново вратио. Напуштајући дрес, није напустио и правоугаоно поље под кошевима. Остао му је веран до данашњих дана. Као учитељ нових генерација зрењанинских кошаркаша када је тренер екипе „Комбината“, која под његовим руководством израста у веома озбиљну снагу, с којом ће лидери нашег шампионата у најскоријем времену имати и те какве муке.