У улици Трише Кацлеровића у Београду: Готово сви дечаци и младићи из овог краја навијају за Партизан
Желим да вам представим Срђана Антића.
Он је дванаестогодишњак; у шестом је разреду основне школе „Вожд Карађорђе“ (добар је ђак), ни висок, ни мали за своје године, има коврџаву црну косу и са родитељима и браћом живи у броју 24 Улице Трише Кацлеровића у Београду.
Оног тренутка кад се врати из своје школе и уради домаће задатке, Срђан Антић облачи црно-бели дрес.
То му је, малтене, свакодневна одећа.
Понекад, кад га не мрзи, Срђан тркне и до стадиона Југословенске народне армије, удаљеног око километар, и гледа како тренирају Партизанови играчи.
Потом, кад се врати у своју улицу, међу своје и другаре вршњаке, на теренима спортског центра у Табановачкој покушава да изведе оно што чине његови љубимци.
И — углавном му полази за руком.
Кад је утакмица у Београду, Срђан мора да се нађе на стадиону.
Са црно-белом заставом у рукама.
Кроз капије стадиона ретко је прошао са плаћеном улазницом.
И она, најнижа, ђачка цена за Срђана је много висока.
Знате ли, онда, како Срђан улази.
Стане поред капије, добро загледа људе који наилазе и кад му се учини да је наишао онај прави, кад му се то учини гледајући човека у лице, Срђан му приђе и лепо га замоли:
„Чико, хоћете ли да ме уведете на утакмицу?“
И нема чике који то Срђану не би учинио…
… Кад Партизан добија, нема срећнијег дечака од Срђана.
… Кад Партизан губи, нема несрећнијег дечака од Срђана.
Није такав само Срђан Антић.
Такви су готово сви дечаци који живе у Улици Трише Кацлеровића у Београду, у непосредној близини Аутокоманде.
Од дечака и младића из овог краја, могла би да се направе најмање три тима навијача Партизана.
Оних осталих — нема ни за један тим…
Старији се вероватно сећају:
У зградама, које су припадале војсци, живела су официрска деца и она су, најчешће, навијала за Партизан.
У Улици Трише Кацлеровића нема ни једне војне зграде.
У Улици Трише Кацлеровића, чак, живе свега два официра.
Идуће године: Биће боље
Срђан Антић, попут капитена, био је задужен да припреми тим најмлађих Партизанових навијача да би их „овековечио“ фоторепортер Никола Павићевић.
Можда ће некад то бити и драгоцени Николини снимци.
Можда ће некад неко из Срђановог тима понети прави Партизанов дрес…
Можда ће некад неко бити и репрезентативац.
Овај навијачки тим, попут старијих колега, дао нам је изјаве.
СРЂАН АНТИЋ: „За мене је Партизан најбољи југословенски клуб… Нема бољег од њега, па чак и кад губи… Било би, додуше, добро кад бисмо и бољи били… Обожавам све фудбалере, али највише ценим Ђорђића и Милића“.
ПРЕДРАГ МИЛИЋЕВИЋ: „Партизан ове године неће бити првак. Да се мало више трудио, све би било другачије… Идуће првенство биће наше… Видећете, сигурно, кад вам кажем. А од играча кога највише волим? Па, Бјековића … Он се понекад тако стушти ка противничком голу“.
ГОРАН ПАУНОВИЋ: „Партизан је једини мој омиљени клуб… Мислим да ће идућег првенства бити непрекидно на првом месту… Томе ће много допринети најбољи играч — Пауновић …“
ДАВИД ШОШКИЋ: „Уживам кад ми се пружи прилика да гледам како изванредно играју Ђорђић и Бора Ђорђевић у највећем нашем тиму…“
БОЈАН МАРКОВИЋ: „Кад би у тиму било више Бора Ђорђевића и Бјековића, где би нам крај био…“
БОЈАН САНДИЋ: „Партизан је јако добар тим… Обожавам Вукотића“.
ЂУРИЦА ЖМУРИЋ: „Мени се Партизан свиђа зато што има много добре играче… Међу њима, ипак, издвајам Бору Ђорђевића и Вукотића …“
ИГОР ЈОВОВИЋ: „Вукотић ће бити главни кривац што ће се идућег првенства сви тимови налазити иза Партизана…“
ТОМИСЛАВ ГРАБЕЉШЕК: „Партизан има највеће шансе да следеће сезоне поново освоји назив најбољег југословенског тима… Ђорђић је најбољи играч…“
БРАНИСЛАВ СТЕПАНОВИЋ: „И ја много ценим Ђорђевићеву игру… О Партизану, као тиму, и да не говорим…“
ДУШАН НАДЕЖАНИН: „Партизан је један од најбољих клубова у Југославији… Обожавам Бору Ђорђевића …“
ИГОР ЈОВИЋ: „Сви су добри… Нећу никог посебно да издвајам…“
Овим списак Партизановаца уопште није окончан. То су само изјаве дечака, који су се окупили једне недеље пре подне да их Никола Павићевић фотографише за наш лист.
Међу онима који нису на фотографији је и син аутора чланка петогодишњи Бранко Гвозденовић.
Једног дана сину сам испричао да сам на чорбаст пасуљ довео колегу Косту Константиновића да се он у то време налазио у обданишту.
„А за кога чика Коста навија?“
„Није наш навијач.“
„Баш добро што нисам био ту… Не бих имао шта са њим да разговарам…“
Молим вас да упамтите сва ова имена.
Можда ћете имати прилике да кроз пет-шест година на стадиону — навијате за њих.
За Рикија, Дулета, Ђуру, Банета, Далета, Бокија, Пауна, Бату, Гогија, Игија, Тому …
„Напред, наши!“