ТРАГОМ ДОКУМЕНАТА И ЛЕГЕНДИ

Година 1953. остаје као историјска не само у алманасима нашег „црно-белог“ клуба, већ и читавог југословенског фудбала, због метеорског сјаја једне нове звезде — Милоша Милутиновића. Мада је Партизанов дрес обукао раније пуну афирмацију је доживео тек од тренутка појаве „парног ваљка“, односно од ове 1952/53. фудбалске сезоне, када је дефинитивно потиснуо са положаја вође навале Марка Валока и преузео диригентску палицу нашег Форварда.

Ретко који фудбалер је тако, на препад, освојио београдску и југословенску фудбалску публику као Милош Милутиновић. Када је дошао у наше редове био је играчић танког педигреа. Истина за њим је била репутација најбољег члана омладинске репрезентације, која је донела нашој земљи једину златну медаљу са јуниорског шампионата Европе (1951. У Ници) и упорна тврдња тренера Милована Ћирића да је у питању „таленат најплеменитијег кова, будућа велика ведета југословенског, па и европског фудбала“! Ипак, многи томе нису поклањали озбиљну пажњу пошто је 18-годишњи Милош дотле био анониман играчић из тамо неког Бора.

Навикнути да не седе скрштених руку на сигнал о ненадано искрслом таленту, наши стручњаци су се брзо заинтересовали за плавокосог дечка из Бора. Довели су га у клуб и већ после годину дана адаптације новој средини заблистао је пуним сјајем. Аутентични виртуоз, каквих је у нашем фудбалу дотле било мало (Хитрец, Бобек, Вукас), разликовао се од свих великих претходника изванредном елеганцијом и мекоћом у игри каква ни пре ни после тога више никада није виђена на нашим теренима. У његовим ногама лопта је деловала као послушни „кликер“ који се повиновао неухватљивим ћудима његовог раскошног талента, Зар је онда чудно што је преконоћ постао свеопшти љубимац публике (без обзира на клупску припадност и боје) која му је из милоште поделила епитет „плава чигра“?!

Био је тај епитет у сваком погледу адекватан. Висок растом, дугих полуга, с помало пауновским ходом, Милош је поседовао све физичке особине светског играча: атлетизам, мек корак газеле, сјајан одраз и невероватну хитрину и окретност за своју висину, у стању је био да у квадратном метру предриблује и по два противничка играча, а тада је не часећи пружао свој недостижни корак и стремио највертикалнијим путем до противничког гола. Завршница — ногом или главом — била му је такође беспрекорна, тачније непромашива. Зато је Милутиновић био најаутентичнији гол-играч нашег поратног фудбала, играч који је у сваком тренутку могао сам да реши и најтежи меч.

А таквих мечева, које су крштавали „Милошевим играма и победама“ било је на претек. Ипак, у успомени савременика никада неће избледети његове грандиозне игре у Партизановом дресу противу Динама у Загребу и Црвене звезде које су се завршиле истоветним резултатом — 4:2 за „црно-беле“. У првој утакмици је доживео да га у Максимиру динамовци изнесу са терена на рукама, а у другој да му најелитнији, онај „шмекерски“ део Звездине публике после игре призна фудбалски — геније!

Још једном се Милош у Максимиру нашао на раменима навијача: било је то 1956. када је репрезентација Италије доживела у Загребу катастрофу (1:6!) чији је главни режисер била „плава чигра“. Слично се поновило и на његовим незаборавним мечевима у националном дресу, у Београду, против светских првака Немаца (када су поражени са 1:3), односно против Енглеза који су формално „претучени“ (0:5). У квалификационом мечу за одлазак на светски шампионат у Шведској, против Румуније, на Стадиону ЈНА, иако озбиљно повређен, са главом повезаном правом „чалмом“, успео је да постигне два ефектна гола и да сам реши тај историјски сусрет који нам је отворио пут до финалних борби у светског првенства (1958).

Нажалост шведска кампања 1958. била је и „лабудова песма“ Милоша Милутиновића. Подмукла болест плућа напала је свом жестином незаборавну „плаву чигру“ — једна беспримерна каријера је много пре зенита прекинута. Милутиновић је отишао заувек са велике фудбалске сцене, али је кратко петогодишње раздобље у коме је блистао (1953— 1958) остало регистровано заувек као — „Милошева епоха“!