Један део спортске штампе бучи као вавилонска кула због „финансијских тешкоћа“ и „промашених појачања“ кошаркашког клуба Партизан. Пун је ваздух цифара и имена једне, „промашене политике“. И свему томе настоји се дати нота добронамерности.
Међутим, ми се код таквих натписа питамо где престаје помоћ и добра воља а почиње оно што јесте: јер, утисак је неодољив: Партизана почињу да се прибојавају сви југословенски клубови. Он прети олујним небесима својим ривалима.
То је млад, даровит, амбициозан у сигурном руком добро вођен тим. Већ сад сви у „црно-белима“ виде екипу шампионског домета. Разуме се, то некима није по вољи. Живећи свој живот Партизан је навикао да га нападају онда када је јак, кад представља противника који угрожава. Тада се увек јављају „душебрижници“.
Једна провансалска пословица лепо и паметно каже: препреке и ограде су за оне који не знају прескакати. Кошаркашки клуб Партизана на спада у те. Динамика успона овог тима у три последње године ужасном снагом доказује виталност колектива, његову снагу да премости све невоље и супериорности да превазиђе све заблуде оних који не знају право стање у овом колективу.
Финансијски тренутак нашег кошаркашког клуба је озбиљан али је далеко од агоније. Једна финансијска трансфузија би све то довела до поправка „крвне слике“. И ње ће бити. Спортски и морално овај клуб није никад боље стајао. Они који га воде проверени су спортски радници и паметни, разборити људи. Они нису спремни да за турски ибрик кажу да је прави лабуд, али када Ранко Жеравица тврди да је Тодорић вансеријски играч онда то мисле сви: од председника до економа клуба! То се већ назире и — доказаће се.
Ми знамо да је и у нашем спорту све строг рачун интереса материјалног и спортског. Примамо као нормално да се свако бори за успех свог клуба. Међутим, смета нам када неко покушава нечасним средствима да заустави један надирући потенцијал, који прети да поремети снагу неких устаљених равнотежа, и у свему томе користи чак и један део штампе не би ли се зауставио онај ко је опасан.
Уочљиви успех кошаркаша Партизана постаје експанзиван у мери која доноси немир и зебњу ривалима. Знамо за они који у томе виде снагу целокупне југословенске кошарке и радују се нашем успеху. Међутим, има и оних — и то најближих (бар просторно!) — којима смета нова вредност „црно-белих“, који се не мире с тим да је Жеравичина екипа ново удивљење за ентузијасте овог спорта, па скепсом и очајем мере нашу будућност.