Прави идентитет фудбалера је у ономе што он на терену остварује, показује и доказује а не колико он зна и како је вешт.
Фахрудин Јусуфи није био само играч велике потенције, већ и — остварења. Готово сваке недеље он је потврђивао непосредну стварност: високу класу некадашње Партизанове фудбалске школе!
„Јулка“ је био „виши“ тип бека, једини песник међу одбрамбени играчима. Он је био „надземаљски“ бек то схватању, реаговању, чулима и интерпретацији. Ишао је неколико година испред свог времена. Многи га нису схватила а нико није могао остати равнодушан према његовим моћима и вештини. Имао је фину технику, варљив дриблинг, збуњујуће бегове, изузетан смисао за комбинацију, био је лукав, оштар, храбар и са моралом који никад није знао за предају.
фудбал је играо техником, чулима и умом. Имао је немиран дух и никада није хтео да остане у границама властитих могућности. Није волео „обичне“ потезе. Видео је боље од других, мислио је брже, боље осећао, бистрије предвиђао и био далекосежнији у потезу и знању од свих бекова из његових дана.
Јусуфи је играо фудбал са изузетним планом. То је чак преносио на гледалиште и између њега и навијача није било рампе. У оним својим незаборавним утакмицама чинило се да је надахнут демоном и прожет нечим несхватљивим. Његова посебна карактеристика била је у томе што се увек уздизао изнад ограде нормалности. Уосталом, то је и схватљиво јер је био „бековски геније“.